𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 8

"Niste videli kako ga je spustila. To je bio totalni hit.", Vukašin oduševljeno priča o njegovom i Leninom danu u školi, dok sedimo za stolom i večeramo. Ona se samo zacrveni i spusti pogled na tanjir pred sobom.

"I na kraju kad mu je rekla Ja sam Ilićeva ćerka onako ponosno, ostao je u šoku.", počnemo da se smejemo, pa primetim kako tata s osmehom posmatra Lenu.

"To je moja ćerka.", ponosno kaže, a ona se nasmeši sretno. Ovako je srećna još samo kad priča sa Maksom.

"Kako je tebi bilo na treningu?", Vukašin me pita, a ja slegnem ramenima.

"Nije loše. Malo naporno, ali izdržaću već nekako."

Iskra me upitno pogleda, a ja neprimetno klimnem glavom. Moram priznati, zna da izabere. Pozitivno me iznenadilo koliko je zabavan i pozitivan lik.

Ona ustane od stola, a mama je gleda zbunjeno.

"Gde ćeš, Iskrice? Nisi ništa jela."

"Nisam gladna, tetka. A i imam neki domaći.", ode na sprat, a ja krenem za njom.

"Sergej, ni ti nisi dovršio obrok.", mama me pogleda ozbiljno, a onda se i tata ubaci.

"Fudbal zahteva dobru ishranu. Ne možeš da preskačeš obroke."

"Stvarno nisam gladan."

Popnem se na sprat, pa uđem kod Iskre u sobu.

"Pričaj.", napadne me kako uđem u sobu, pa sednem na krevet pored nje.

"Diši, ženska glavo. Sve ću ti ispričati, samo polako."

Sačekam da se smiri, pa počnem da joj pričam.

"Zabavan je i pozitivan. Mogu ti reći, deluje mi kao super dečko."

Osmeh se raširi njenim licem, pa počne da se smeje.

"A tačno sam znala da je divan."

Prevrnem očima pa je ućutkam.

"Ako se budeš ponašala tako, nećeš ga osvojiti.", dovoljno da se ućuti, a ja se pobednički nasmejem.

"Koji nam je sledeći korak?", pita me ozbiljno, a ja slegnem ramenima.

"Sad samo moraš da sačekaš da se on i ja ozbiljno počnemo družiti. E tek tad ćemo moći da pričamo o dalje."

"Uf, uvek neko čekanje.", uzbuđenje malo splasne, pa se raširi po krevetu.

" 'Ajde, 'ajde, biće to dobro.", počnem da je tešim, i nekim čudom mi to i uspe.

"Ima li nekih novosti kod tebe?", pogleda me radoznalo, a ja odmahnem glavom uz blagi osmeh. Nije baš da nema ništa, ali ništa što bi drugi trebali da znaju.

•Lena's pow•

"To je moja devojka.", Maks kroz smeh kaže, nakon što mu ispričam današnji događaj.

"Koja još budala može više da voli Junajted, pored Sitija?", tu smo se uvek slagali.

"Kako je u Mančesteru?", pitam ga setno, jer mi zaista mnogo fali taj grad.

"Sve je isto. Bolje je bilo kad ste ti i Sergej bili ovde."

"Za prvi raspust dolazim.", dam obećanje, koje nameravam ispuniti, pa se on osmehne.

"Ja i dalje pokušavam nagovoriti moje da dođemo u Srbiju. Rekao sam im kako mi Sergej mnogo fali."

"I šta su ti rekli?", radoznalo ga pitam, jer zaista želin da dođe.

"Još uvek ništa. Ali radim na tome svakodnevno.", namigne mi, a ja se nasmejem.

"Verujem u tvoje sposobnosti."

"To mi je najbitnije."

Naš razgovor prekine glas njegove majke, pa se brzo pozdravimo i prekinemo poziv. Ne smeju da saznaju za nas.

Čujem kucanje na vratima moje sobe, pa dobacim kako je slobodno. Vukašin proviri u sobu, pa kad vidi da ne pričam, uđe unutra.

"Hoćeš sa mnom do grada?", pita me veselo, a ja ga zbunjeno pogledam.

"Sami ti i ja?"

"Pa da, zapravo. Malo vremena za brata i sestru."

"Može. Gde idemo?"

"A ne znam, tu po kraju.", klimnem glavom, pa on izađe da bih se ja spremila. Obučem crnu trenerku i običnu belu majicu, pa izađem iz sobe. Spustim se u prizemlje, samo sa telefonom kod sebe, pa zateknem Vukašina kako stoji u hodniku i lista nešto na telefonu.

"Spremna?", okrene se ka meni, pa mu dam znak da jesam.

Izađemo iz kuće i krenemo polako da hodamo po kraju.

"Znam da ti obožavaš Mančester, ali kako ti se čini ovde?", pita me polako, a ja slegnem ramenima.

"Lepo je, ali znaš, nije stvar u gradu, već u ljudima. Meni su svi prijatelji tamo. Dečko mi je tamo."

"Potrudiću se ja da ti bude lepo ovde. Nema smisla da si stalno tužna."

Zaista živim u divnoj porodici.

•Vukašin's pow•

Gledam kako se Lena smeje nekoj mojoj glupoj fori, a onda mi pogled odluta. Zaustavi se na Veljku, koji ide u našem pravcu. A taman sam je oraspoložio. Jeste da mi je najbolji prijatelj, ali nekad je zaista užasan kreten.

Shvatim da ga je i Lena skontala, jer je znatno usporila korak. Ne želi da se sretnu, ali je to ipak neizbežno. Pozdravi se sa mnom, a njoj samo klimne glavom. Mislim da je još uvek pod utiskom onog danas.

"Ja baš pošao po tebe. Mislio sam da odemo do igrališta na basket. U ovo doba je obično prazno. Ali vidim da si zauzet.", pogleda u Lenu, a ona mu uzvrati pogled.

"Samo vi. Taman bih volela da gledam basket, nisam dugo.", osmehne se ljubazno, iako joj u očima vidim da ga ne podnosi.

"Idite vas dvoje onda na igralište, a ja odoh po patike i loptu.", predložim, a njih dvoje se zgledaju, pa na kraju samo klimnu glavom.

Nadam se da se neće pobiti.

•Lena's pow•

Hodam malo dalje od Veljka, dok se krećemo ka igalištu, kako nam je Vukašin rekao. Svaki put kad napravi korak ka meni, ja se odmaknem za još jedan korak, održavajući razliku.

"Loše smo počeli.", konačno prekine tišinu i zaradi moj nezainteresovani pogled.

"Nismo mi počeli loše, već si ti počeo loše."

"Jesam, priznajem.", digne ruke u vazduh, u znak predaje, a ja ga pažljivo posmatram. Šta li je sad smislio?

"I šta sad hoćeš od mene?"

"Da počnemo ispočetka, ali ovaj put kako treba.", pruži ruku, u koju ja gledam sumnjičavo.

"Ne znam šta pokušavaš, ali rećiću ti jednu stvar. Zauzeta sam, a i ti mi zaista ideš na živce.", iskuliram njegovu ruku i ubrzam ka igralištu koje sam upravo spazila.

Ovakvi momci uvek imaju neki plan u pozadini.

Mišljenja? 💙