𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

•Epilog•

👆 Počela sam s ovom pesmom, pa je red i da završim s njom 😂👆

"Nek se Marakani vrate slavni dani, kad si, Zvezdo, bila iznad svih.", ori se Marakanom, dok momci izlaze na teren pred najbitniju utakmicu još od Barija. Ponovo smo u finalu, i ponovo je stadion pun. Da sam na mestu igrača Bajerna, bilo bi me strah da uopšte izađem na teren.

"Nemanja!", Iskra skandira, iako nema teorije da može da je čuje, od sve ove buke. Ništa se i ne čuje, osim pesme navijača.

"Misliš da pobeđujemo?", Veljko me šapatom upita, dok sedim sasvim naslonjena na njega.

"Sigurna sam da pobeđujemo.", uzvratim isto tako tiho, uživajući u trenutku. Ubeđena sam da momci nakon svega ove sezone, mogu i do pobede.

"Nadam se da si upravu.", kaže uz osmeh, pa me privuče u dug poljubac.

"Alo golupčići, propuštate početak utakmice.", Vukašin upropasti trenutak, zbog čega ga prostrelim pogledom.

"Podseti me, zašto nismo u VIP loži?", Irina se požali, jer smo imali pravo i na taj luksuz, koji sam ja bez razmišljanja odbila. Pošto je bilo nemoguće naterati me da promenim odluku, na kraju smo svi završili na tribinama.

"Zato što hoću da osetim atmosferu. To ne mogu, ako sam u loži.", još od malih nogu sam navikla na tribine i ne bih ih menjala ni za šta na svetu.

Mama nas je uvek vodila na tribine, kad god smo išli na tatine utakmice, iako je imala svako pravo na ložu. Bila je prava senzacija, kao jedna od retkih žena fudbalera, koja to radi. Mislim da je tim postupkom stekla još više poštovanja od strane tatinih saigrača, ako je to uopšte i bilo moguće.

Mama i ostatak porodice je sad u loži, jer su Sergej i Nemanja insistirali na tome, ali mene niko nije mogao da natera. Mnogo sam tvrdoglava kad to poželim.

"O čemu razmišljaš?", Veljko me pomno posmatra, iščekujući moj odgovor. Ponosna sam na to što među nama nema tajni. Može se reći da je na tu odluku dosta uticala priča o maminom i tatinom raskidu, koju mi je Sergej ispričao. Baš zbog toga sam rešila da nikad neću dopustiti da se nama desi isto.

"Setila sam se svog prvog finala Lige Šampiona. Imala sam dve godine, Sergej četiri, kad smo sa tribina Etihada gledali kako City osvaja svog prvog ušatog. Nisam imala pojma šta se dešava, ali sam čak i tad osećala ljubav prema tom klubu, u kom je tata delovao srećno.", svesna sam da mi oči sijaju na priču o detinjstvu i da i on to može da primeti.

"Znam, ljubavi, znam. Još uvek si ponosna Ilićeva ćerka, a veruj mi imaš zbog čega i da budeš ponosna. Luka je legenda i ja sam ponosan makar samo na to što ga poznajem.", nakon prvobitnog zategnutog odnosa između njih dvojice, može se reći da su našli zajednički jezik.

Tati je vremenom postalo jasno da je Veljku zaista stalo do mene i da ne planira tako lako da odustane od naše veze. Sad kad smo oboje već pri kraju studija, moglo bi se reći da imaju prijateljski odnos.

"Prestanite više s tim ljubakanjem. Idete mi na živce.", ponovo nas Vukašin prekine, pa ovaj put zaista poželim da ga udarim.

"Brate, to što je Sofija do petka u Parizu, ne znači da treba da mrziš ceo svet.", kažem uz prevrtanje očima, jer mi to njegovo ponašanje, svaki put kad je ona odsutna, užasno ide na živce.

On uzvrati na isti način, pa se okrene ka terenu, napokon ostavivši nas dvoje.

"Idemo posle kod mene?", osetim njegov dah na svom uhu, dok me šapatom pita. Uz osmeh klimnem glavom, ne govoreći ništa, da ne bih dala Vukašinu priliku da ponovo istresa svoje frustracije na nama.

•Sergej's pov•

"Vraćam se za sekund.", dobacim momcima, iako nisam siguran da su me čuli, jer su već uveliko u transu. Pobediti Bajern u finalu Lige Šampiona. Zar ne zvuči suludo?

"Hej.", osmehnem joj se, pre nego što je privučem u dug poljubac. Jedino o čemu sam razmišljao ovih dana bilo je finale, a za nas nažalost baš i nije bilo vremena. Užasno mi je nedostajala.

"Čestitam, ljubavi. Bio si odličan.", gleda me s ponosom, a ja osetim tugu što moram da se vratim momcima i slavlju.

" 'Ajde idi, znam da te momci već čekaju.", pogura me uz osmeh, ka svlačionici, na šta je još jednom poljubim.

"Volim te, Irina.", gledam je pravo u oči, pa vidim kako se smeši.

"Znam, Sergej. Volim i ja tebe."

•Nemanja's pov•

"A momci?", Iskra upita, iako i sama svesna da bih uvek pre izabrao nju.

"Ma kakvi momci, s tobom mi je lepše.", kažem s jednim jedinim ciljem - da vidim osmeh na njenom licu. Obožavam kad se smeje.

"Ponosna sam na tebe i više nego što možeš da zamisliš.", sad se i mojim licem raširi osmeh, jer ne postoji stvar, koju sam više želeo da čujem.

"Znaš da je gol bio samo za tebe?", spustim ruke oko njenog struka, približivši je tako sebi.

"Nisam imala pojma. Mislila sam da je posvećen nekoj švalerki.", počne da me zeza, kao i obično, na šta se samo nasmejem.

"Nemam oči ni za jednu drugu, sem tebe, i ti to vrlo dobro znaš.", uozbiljim se, jer želim da to zaista i shvati. Zajedno smo već šest godina i ni jednog jedinog trenutka tokom svih tih godina nisam poželeo drugu.

Ona je jedino što mi je potrebno.

•Staša's pov•

Osetim ruke oko svog struka, pa se uz osmeh okrenem ka njemu. Spusti lagan poljubac na moje usne, pa me pogleda upitno.

"O čemu razmišljaš?", mislila sam da me nakon ovoliko godina čita kao otvorenu knjigu.

"O tome koliko sam srećna. Klinci su srećni, zdravi i zaljubljeni do ušiju, a to je jedino što sam želela.", oči joj sijaju, na šta mi srce zatreperi, pa je stegnem u čvrst zagrljaj.

"Uradili smo odličan posao, zar ne misliš?", upita, na šta klimnem glavom.

"Jesmo, ljubavi. Zaista jesmo."

Nakon više od dve godine, objavljujem i poslednji deo ove knjige. Kao i uvek kad dođe ovaj trenutak, žao mi je što se rastajem od likova, ali sam ipak veoma srećna što sam uspela da je završim, uprkos dugim pauzama 🙈

Volela bih da čujem kakvi su vam uopšteno utisci, nakon svih sto delova (nikad više ne pišem ovako dugu knjigu 😂) 🙈

Koja vam sezona deluje bolje? I ono što me najviše interesuje, koji par ste najviše zgotivili tokom čitanja? 😂💙