𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 51

•Luka's pow•

Prvi trening u dresu Sitija, a meni su misli na Staši i njenoj terapiji. Ne volim da je ostavljam samu, ali šta ću kad moram.

Čudno je biti ovde, među idolima. Osamim se, jer nekako baš i nisam dobar sa upoznavanjima, kad nekoga hoću da impresioniram. Samo sam jednom u životu prišao prvi, a da mi je bilo stalo do utiska koji ću ostaviti na tu osobu, i to je bila Staša.

Prvi mi priđe Bernardo Silva, dok ja zadivljeno gledam u njega. Verujte mi da tek sad razumem fanove koji se pogube kad sretnu nas iz Zvezde.

"Hej, ti mora da si Luka?", obrati mi se na engleskom, a ja nemo klimnem glavom.

"Ja sam Bernardo. Drago mi je da si konačno stigao. Očekujemo te već mesecima.", veselo izgovori, a ja ga zbunjeno pogledam.

"I meni je drago što sam tu."

"Kako ti je devojka?", ponovo ga pogledam zbunjeno.

"Devojka?"

"Pep nam je pričao da je imala neku tešku povredu, pa ćeš zbog toga kasnije početi sa treninzima.", sad on mene zbunjeno posmatra.

"Aha, to.. Oporavlja se, hvala na pitanju. Sad je na nekoj terapiji, inače ne bi propustila priliku da gleda trening Sitija."

"Voli fudbal?", uz osmeh me upita.

"Malo je reći da obožava fudbal. Čak ga je i igrala jedno vreme. A obožava Siti.", osmeh se ocrta na mom licu, čim krenem da pričam o Staši.

"I ko joj je najdraži ovde?", šaljivo upita, a ja se iskreno nasmejem.

"Agüero. Mislim da će mi dušu izvaditi, ako ga uskoro ne upozna. Mada obožava i ostatak tima."

"Kun!", počne da ga doziva preko celog terena, a on se okrene i krene ka nama.

"Hej, ja sam Sergio. Ti si Luka?", pruži mi ruku, koju ja odmah prihvatim.

"Da li bi možda mogao da mi učiniš uslugu?", nervozno ga upitam, a on se nasmeje.

"Naravno, reci."

"Treba da mi potpišeš jedan dres."

"Za tebe?", zbunjeno me pogleda.

"Ne, ne, nije za mene. Za devojku, ona je veliki fan. Bolje da se ne vraćam kući bez toga."

I on i Bernardo počnu da se smeju, pa Sergio pristane uz osmeh.

"Naravno da može. Nije tu danas?", usmeri pogled ka tribinama, pa ga ponovo vrati na mene.

"Nije.", dam poprilično suzdržan odgovor, ali se zato Bernardo raspriča.

"Znaš da nam je Pep pričao o njenoj povredi. Zato nije tu."

"Aha, pa onda će mi biti još draže da potpišem dres za nju. Devojke koje igraju fudbal su prava retkost. Čuvaj je.", osmehne se, a ja samo klimnem glavom.

Na terenu se pojavi Pep, pa lagano počnemo trening.

•Staša's pow•

"I šta kažeš potpisao je dres za mene?", gledam čas u Luku, čas u dres, koji ne ispuštam iz ruku, otkako mi ga je Luka pokazao.

Na moje fangirl momente, Luka počne da se smeje.

"Jeste i rekao je kako su devojke koje igraju fudbal prava retkost i kako treba da te čuvam."

Osmeh mi se nacrta od uva do uva, dok čvrsto stežem onaj dres.

"Ovo ću da uramim.", oduševljeno izgovorim, a on prevrne očima.

"Više bih voleo da uramiš moj dres.", iskuliram njegov ljubomorni ton, pa ga upitam kad ću moći da ih upoznam.

"Kad se oporaviš."

"Ma daj, zar ne mogu jedan dan da propustim terapiju i dođem na tvoj trening?", molećivo ga pogledam, a on odmahne glavom.

"Staša, već smo pričali o tome. Oporavak je prioritet.", prostrelim ga pogledom, a on uzdahne.

"Nemoj tako da me gledaš. Znaš da samo mislim na tvoje dobro. I gledaj to kao dodatni motiv, da što pre staneš na noge."

Uzdahnem tužno, jer znam da je upravu.

"I dosta o Sitiju za danas. Kako je tebi bilo na terapijama?"

"Kao i svaki drugi dan. Samo čekam da sve to prođe i da stanem na svoje noge.", kažem kratko ne želeći ponovo da pričam o toj temi. Luka me čvrsto zagrli, a ja prosto poželim da ovo nikad ne prestane. Jedino se u njegovom zagrljaju osećam sigurno. Poljubi me u čelo, pa ohrabrujuće izgovori kako će sve biti dobro.

•Luka's pow•

Poljubim je u obraz, pa sa sportskom torbom preko ramena izađem iz sobe. Znam da bih trebao da je probudim zbog terapije, ali neka je. Može jedan dan i da odmori. Bacim još jedan pogled na stan i primetim da je sve na svom mestu, pa tiho izađem, pazeći da se ne probudi.

Pojavim se na terenu malo pre ostalih, pa sednem na klupu, čekajući da se bar neko pojavi.

Momci su zaista super. Iako sam ovde tek sedmicu dana, osećam da su me prihvatili i da sam se odmah uklopio. Ali mi i dalje fali Zvezda i moja braća.

Okrenem se ka tunelu odakle dopire zvuk koraka i ugledam Kevina kako prvi izlazi.

"Hej, Luka. Otkud ti tako rano?", pozdravi se i sedne pored mene.

Obično dolazim poslednji, jer vozim Stašu do bolnice, ali sad sam baš poranio.

"Hej, Kev. Ne znam ni ja. Nešto mi se nije spavalo, pa sam mislio da bi bilo dobro da dođem na stadion. Stara navika."

"Mi baš nekako i nemamo običaj da dolazimo na stadion ranije ili tek onako ako nemamo trening. Mada, možda je došlo vreme da se stvore nove navike.", uz osmeh prokomentariše, a ja klimnem glavom.

"Ja sam stvarno mnogo vremena provodio na Marakani. Kad god ne mogu da spavam, kad god sam neraspoložen i imam neki problem ili jednostavno ako mi je dosadno. Bukvalno sam odrastao na Marakani.", tužno se osmehnem, jer mi čak i stadion fali. To mi je bila druga kuća.

"Marakana? Čekaj, zar ti nisi došao iz Zvezde?", zbunjeno me pogleda, a ja počnem da se smejem.

"Izvini, zaboravio sam da je za vas Marakana ona u Brazilu."

"Pa zar nije?", mislim da nikad u životu nije bio ovako zbunjen.

"U Srbiji se u narodu stadion Zvezde zove Marakana. I nikad nikoga nećeš čuti da kaže stadion Rajko Mitić, sem ako nije nešto baš baš profesionalno. Za nas je to Marakana.", pokušam da mu objasnim, na što jednostavniji način, a on klimne glavom kad shvati.

"Razumem. Da nisam došao ranije, ne bih nikad čuo za to. Nikad nisam bio, ali bih voleo da vidim Marakanu."

"Stadion kao stadion, nije ništa posebno onima koji nisu proveli deo života na njemu. U njega se ne ulaže baš neki novac, pa se ne može ni porediti sa nekim drugim evropskim stadionima.", ponovo se tužno osmehnem, a on me ponovo zbunjeno pogleda.

"Zašto onda mnogi pričaju o tom stadionu?"

"Izgledom nije ništa posebno, ali ga navijači čine toliko posebnim da se priča o njemu. Nigde ne postoje navijači kao u Srbiji. Mi smo uvek potencirali to da su nam navijači dvanaesti igrač, jer veruj mi, kad se zatrese ceo stadion i kad ti ceo stadion peva, bodreći te, ne možeš da ne daš sve od sebe. To će mi pored momaka najviše faliti.", otvorim se pred njim i već sad znam da mi oči sijaju na spomen Marakane i navijača.

Ovo je sad par mirnih delova bez neke posebne radnje, ali moram da napravim neki uvod pred iduća dešavanja i nadam se uskoro i kraj 😂

Izvinjavam se što juče nije bilo delova, ali sam bila mrtva umorna i trebao mi je jedan dan bez lap-topa i telefona 😞

I takođe samo da vam najavim da za vikend ponovo nisam tu i ne znam koliko ću moći da pišem i pitanje da li ću uopšte imati interneta za objavljivanje. Očekujte idući deo, najverovatnije u ponedeljak 💙