𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 55

•Luka's pow•

Posmatram Stašu koja se lomi pred mojim očima, a ja sam nemoćan da joj pomognem. Ćutke je zagrlim čvrsto, jer ni sam ne znam šta bih mogao da kažem da joj bude bolje. Ja sam za razliku od nje, imao poprilično srećno detinjstvo i i dalje imam odličan odnos sa roditeljima. U poslednje vreme se retko čujemo, ali svejedno znam da su tu za mene u pola noći, ako ih zatrebam, kao i ja za njih.

Začujem tihi jecaj, što me zaboli. Poznajem je bolje nego samog sebe. I baš zato što je poznajem, znam da tom svojom ljutnjom i bezobraznim ponašanjem, pokušava da sakrije koliko je zapravo povređena.

"Staša...", tiho izgovorim dok je posmatram pažljivo. Otkako smo ušli u stan, ona se ponaša ovako. Šta mi je uopšte bilo da navaljujem da idemo kod Marka. Tačno sam znao da će nešto da se desi. Imao sam neki loš osećaj i ispostavilo se kao tačno.

Luka, kad ćeš da zapamtiš da treba da slušaš svoj instikt?

Pošto mi se ne odazove, ponovo izgovorim njeno ime, ovaj put malo glasnije. Polako okrene glavu ka meni i primetim kako su joj oči pune suza.

"Hoćeš da pozovem Damjana? Možda će ti s' njim biti lakše da pričaš.", pogledam je nežno, a ona samo odmahne glavom. Spustim svoju ruku na njen obraz i obrišem suzu koja je krenula da pada.

"Nemoj da plačeš, molim te. Ne volim da te gledam kako plačeš. Svaka tvoja suza me zaboli. I osećam se nemoćno, jer znam da ne mogu da ti pomognem. A hteo bih."

Nasmeši mi se pa spusti usne na moje. Odvoji ih nakon, za mene previše kratkog, poljupca, pa se namesti u moj zagrljaj.

"I šta ćemo da radimo danas?", upitam je dok svoju ruku provlačim nežno kroz njenu kosu.

"Ništa. Volela bih da ovako provedemo ceo dan. Samo ti i ja."

Osmeh zablista mojim licem, pa spustim poljubac u njenu kosu.

"I večnost ovako, ako se mene pita."

•Marko's pow•

Besnim u sebi, ali ćutim. Znam kako se Staša sad oseća i isterao bih ih odmah odavde, da nije Danice. Nikad mi to ne bi oprostila.

Jedva nekako dočekam da ona ode u sobu da nahrani Iskru, pa odlučim da iskoristim priliku.

"Došli ste, videli ste moju ćerku, uspeli ste da upropastite Stašino raspoloženje. Zar nije dosta za danas?"

Pođu da se pobune, ali meni pukne film.

"Ne kapiram šta više hoćete od mene. Tolike godine me niste ni pozvali, a sad vam je odjednom stalo do mene i našeg odnosa. Koju korist sad imate?", upitam direktno, iskreno se nadajući da ću da dobijem i direktan odgovor.

Majka pođe nešto da kaže, ali je otac prekine.

"Zamisli samo kakav bi uticaj na naš ugled imala priča da ni rođenu unuku nismo upoznali. Pa ti zbroji dva i dva."

"Znači samo zbog glupog ugleda ste došli? Samo zbog glupog ugleda ste po ko zna koji put povredili moju sestru?", mislim da sam besan dovoljno da ih ubijem oboje, bez razmišljanja.

"Tvoja sestra kao i uvek samo drami. A vidim i kako si divan brat. Našao si joj nekog polupismenog fudbalera kao kakvoj sponzoruši. Umesto da studira i zaposli se negde, ona decu pravi. Sramota.", on krene da pametuje, dok majka gleda tužno.

"Ma koji si mi ti faktor u životu da mi kažeš da li sam dobar brat ili ne?! Ja sam za moju sestru uradio više nego što si ti za sve ove godine. I slušaj me sad dobro. Pored toga što nikad više ne želim da čujem da si išta loše rekao za Stašu, isto tako ne želim da čujem ni najmanju uvredu na Lukin račun."

Primetim Danicu kako stoji na vratima i posmatra me, jer sam verovatno bio preglasan. Otac besni, a mama i dalje samo tužno posmatra celu situaciju.

"Nisam u početku bio za njihovu vezu, ali Luka je baš ono što njoj treba. Bio je uz nju kroz mnogo štošta i voli je. On bi glavu dao za nju. A decu želi više nego išta i znam da će biti savršen otac, za razliku od tebe. I čisto da te obavestim, gospodine. On je deo porodice, više nego što ćeš ti ikad da budeš."

Dok on besno izađe iz stana i zalupi vratima za sobom, mama počne da plače.

"Sine.."

I evo ga, definitivno je uspela da me slomi. Priđem joj i zagrlim je.

"Smiri se. Ti si za razliku od njega uvek dobrodošla. I znam da će Luka uspeti da je nagovori da se pomiri s' vama. Mislim da on u dubini duše sanja o ogromnoj porodici.", uputim joj mali osmeh, a ona mi uzvrati.

"Primetila sam danas da je dobar dečko kad se suprotstavio tvom ocu, što viče na nju. Je li Staša zaista srećna?"

"Nikad nije bila srećnija. Žive zajedno u Mančesteru, tamo je i završila prvu godinu faksa. Eto sad je i trudna, što su želeli već dugo. Mama nisi ni svesna koliko je njemu stalo do nje. Drži je kao malo vode na dlanu."

"Bitno je da je ona srećna. Znam da baš i nije imala savršeno detinjstvo i stvarno mi je žao što je tako. Nismo trebali da je pritiskamo, ipak je to njen život. Ponosna sam na nju.", razneži se dok priča o Staši i posle ovoga definitivno ne mogu da kažem da joj nije stalo do nje.

"I ja sam ponosan na nju."

•Luka's pow•

Posmatram je dok spava i osećam čistu sreću. Još uvek ne mogu da verujem da ovo proživljavam.

Nakon svih onih veza na jednu noć sa kojekakvim sponzorušama, bilo je dovoljno samo da se pojavi pa da mi obrne život naopačke. I drago mi je da jeste.

Nije mi prva devojka, daleko od toga, ali je prva s' kojom želim sve. Želim da provedem ostatak svog života s' njom. Želim da napravimo ceo fudbalski tim dece. Želim da uvek budemo ovako srećni i zaljubljeni.

Jer samo s' njom sve ima smisla. I svečano obećavam da ću je čuvati kao malo vode na dlanu, jer mi nikad ni do koga nije bilo stalo kao do nje.

Pola 11 je uveče i već sam zrela za krevet, ali sam obećala samoj sebi da ću objaviti nastavak do kraja dana i evo ga 😁

Dosadno je, ali bliži se kraj. I da, svesna sam činjenice da ovo govorim po hiljaditi put, ali sad ozbiljno 😂

P.S.

Pogledajte priču "Ljubav na prvi pogled" na mom profilu i ostavite komentar, jer želim da znam da li da to pišem kad završim s' ovom pričom ili da pišem nešto drugo 💙