𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 7

Stojim na pomoćnom Zvezdinom terenu i psujem u sebi, što sam ovo obećao Iskri. Tata se obradovao što sam, nakon onog incidenta za večerom, ipak odlučio da dam šansu fudbalu. A zapravo sam ovde samo zbog Iskrinog Nemanje.

"Sergej, spreman si?", tata me nasmejano pita, a ja samo klimnem glavom.

"Drago mi je da si ovde. Bar jedna osoba koja me sluša.", šapne mi, pa se nasmejem na ovo poslednje.

Predstavi me pred ostatkom tima, pa trening počne. Nakon nekih sat vremena napravimo pauzu, a ja odlučim da zalegnem na travu. Ja zaista imam kondicije, ali što je puno puno je.

"Umoran?", čujem poznat glas pa otvorim oči. Ugledam Iskrinog Nemanju, pa se pridignem.

"Pomalo."

Sedne pored mene, pa me s osmehom pogleda.

"Pretpostavljam da je mnogo drugačije nego u Sitiju."

"Ne bih ti znao reći. Nikad nisam igrao u Sitiju."

Primetim da je iznenađen, ali se ipak samo nasmeje.

"Junajted?"

"Ne, druže, nikad nisam igrao ni za jedan klub."

E sad se šok pojavio na njegovom licu i ne nestaje. Fenomenalno Sergej. Iskra će da te ubije, upropastiš li ovo.

"Kako to?"

"Ne želim da se bavim fudbalom.", slegnem ramenima, a on me pogleda podignute obrve.

"Otkud onda ovde?"

"Da udovoljim tati.", kažem pola istine, a drugu polovinu zadržim za sebe. Primetim dozu saosećanja u njegovom pogledu, pa ga upitno pogledam.

"Priča mog života, jebote. Moj tata je bio golman u Zvezdi jedno vreme i sad preko mene pokušava da ostvari neke stvari koje sam nije mogao.", prevrne očima, a ja klimnem glavom u znak razumevanja.

"Moj je ostvario sve što je hteo i više od toga. Želi da ima naslednika."

"Čekaj, tebi je Gobelja rod?"

"Ujak."

"On je legenda ovde. Betmenke su i dalje totalni hit.", počne da se smeje, pa se i ja na spomen betmenki nasmejem.

"Pozitivno je lud. A moja mama užasno liči na njega."

"A čime se ona bavi?"

"Nekad se bavila fudbalom. Sad se bavi programiranjem."

"I ona fudbalom?", gleda me iznenađeno, a ja uz osmeh klimnem glavom.

"Što je prestala?"

"Imala je operaciju kolena.", toliko puta sam slušao o tome.

"Moja mama nikad ništa nije radila. Udala se za tatu i ceo život odmara. Čak smo sestra i ja odrasli sa bejbisiterkom.", prevrne očima, a ja ga saosećajno pogledam.

"Mama je radila od kuće da bi mogla da bude uz nas. Tata je svaki slobodan trenutak provodio s nama. A veruj mi, nije nas lako izdržati, pogotovo što nas je četvoro.", nasmeje se, pa prokomentariše kako je to lepo.

Začujem tatin glas, pa ustanemo i nastavimo sa treningom.

Ovaj dečko mi se sviđa.

•Lena's pow•

Sergej se danas izvukao iz škole, jer je otišao na tatin trening, ali mi ostali nismo. I zato sad hodamo po ovoj dosadnoj ustanovi. Iskra ode svojim putem, a Vukašin i ja krenemo ka kabinetu engleskog. Da li je zaista čudno što mi je to omiljeni predmet?

Dođemo taman na vreme, jer se odmah za nama pojavi i profesorka. Pošto nam je ovo prvi čas engleskog ove godine, profesorka mi kaže da se predstavim, po ko zna koji put do sad.

Ukratko kažem ime i da sam došla iz Mančestera, a onda primetim njen oduševljeni pogled.

"Iz Mančestera?", zbunjeno klimnen glavom, jer ne vidim šta je tu naročito posebno.

"Primeti se taj britanski naglasak.", oduševljeno kaže, a ja se zaledim. Ne dao Bog nikome njihov naglasak. Bolje da ne kažem na šta me taj naglasak podseća.

"Ne primeti se. Trebalo mi je tri godine, da ga iskorenim.", uspaničeno kažem na engleskom, a ona me čudno posmatra. Kad se uspaničim obično pričam engleski. Da ste vi slušali taj naglasak svaki dan, razumeli biste me.

Maks naprimer nema naglasak, jer je oko pete godine došao u Mančester iz Amerike. Nikad nije poprimio britanski naglasak.

"Jasno nam je da si iz Engleske, ali ovo je Srbija. Pričaj srpski.", čujem dobacivanje nekoga iz te elitne grupice, ali ih samo izignorišem.

"Iz kog dela Mančestera?", profesorka nastavi zainteresovano da mi postavlja pitanja, a ja nastavim da joj odgovaram.

"Iz plavog dela.", kažem aludirajući na to da sam iz kraja gde se navija za Siti, ali primetim da nije shvatila foru. Mančester je opčinjen fudbalom i svako bi vam odgovorio kao ja da ga pitate iz kog je dela.

"Delimo ga na plavi i crveni deo. Crveni navija za Junajted, plavi za Siti. Ja sam iz plavog dela.", pojasnim joj, jer ne mogu da posmatram tu zbunjenu facu ni momenta više.

"Znao sam da nešto ne valja s tobom. Svi znaju da je Junajted bolji.", čujem Veljkov iritantni glas, pa se okrenem ka njemu.

"Jaoj Veljko, u šta si se sad uvalio.", Vukašin mu kaže, a ovaj ga zbunjeno posmatra.

"Junajted je bolji samo ljudima koji nemaju pojma o životu, a kamoli o fudbalu. Svako drugi, kako u samom Mančesteru, tako i u celoj Engleskoj, će ti reći da su građani najbolji.", žustro odgovorim, dok ponosno branim klub kom je moj tata posvetio pola života. Niko ne dira Siti u mom prisustvu.

"Ma šta ti znaš, ti si žensko."

"Au druže, nisi ni svestan kako se potkopavaš.", Vukašin počne da se smeje, a profesorka ćuti i pušta nas da se svađamo. Cela ova škola je opičena.

"Znam samo kako sam uživo gledala borbu za svaku titulu koju su uzeli u poslednjih deset godina. A bilo ih je toliko, da ih je nemoguće izbrojati. Za razliku od tebe koji si fudbal pratio samo na tv-u, ja sam držala trofej Lige Šampiona i gledala hiljade i hiljade ljudi koji plaču od sreće. Junajted nikad neće imati takve navijače."

"Da nisi možda Aguerova ćerka pa si držala trofej Lige Šampiona?", podrugljivo me upita, a meni kao i obično jezik bude brži od pameti.

"Nisam, ali ga smatram porodicom.", primetim zbunjeni pogled, ali nastavi da me provocira.

"Pretpostavljam da si ćerka nekog pomoćnog radnika tamo."

Nasmejem se pa mu ponosno odgovorim.

"Ne, zapravo sam ćerka jednog od najbitnijih iz te veličanstvene generacije. Ja sam Ilićeva ćerka."

Nastavak i nije nešto, ali još uvek smo na početku 🙈 Spremam milion zapleta i za razliku od drugih priča, ovde se neću bazirati samo na jedan par, već će ih biti više 😅

Nadam se da će vam se svideti sve što vam spremam 💙