𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 44

•Damjan's pow•

Ponovo sam u Rimu i to može se reći, ponovo zbog bolesti. Samo ovaj put nisam ja taj kome je potrebna bolnica i pomoć doktora. I ponovo, nakon godinu dana, slušam mrzovoljnu Stašu, kako se zbog nečeg žali, dok ja upravljam njenim kolicima ka sali za vežbanje.

"Ne kukaj više, glava me boli od tebe."

Prevrne očima i naduri se, ne progovarajući ni reči, kao neko malo dete.

"Sad ćeš da radiš sve što ti doktor kaže, bez ikakvih protesta. Jasno?", pogledam je ozbiljno, a ona nevoljno klimne glavom.

Znam da je samo slomljena zbog Luke i raskida, pa joj zato sve smeta, ali mora da shvati da je ovo za njeno dobro. Uvedem je u salu za vežbe i tamo zateknemo nekog mlađeg doktora. Priđem stolu za kojim je sedeo i obratim mu se na slabom italijanskom, koji sam naučio za onih par meseci što sam proveo u Rimu.

"Izvinite, ali gde je doktor Bianchi?"

Digne pogled sa nekog zdravstvenog kartona i pogleda me zbunjeno.

"A vi ste?"

"Ja sam najbolji prijatelj njegove pacijentkinje, Staše Gobeljić. Staša ima zakazanu terapiju u ovoj sali."

Klimne glavom tražeći njen karton među ostalima. Nekako ga nađe pa ga otvori, ne bi li proverio o čemu je reč.

"Operacija kolena?"

"Da. Prošle godine je operisala kolena ovde i ležala je tri meseca zbog terapija. Međutim, ponovo je povredila koleno, pa smo morali ponovo da dođemo.", ukratko mu objasnim, dok on samo blago klima glavom, ne skidajući pogled sa njenog kartona.

Po prvi put otkako smo ušli u sali, usmeri pogled na Stašu i primetim kako je iznenađen onim što vidi. Nakon par dugih trenutaka njegovog buljenja u nju, nakašlje se pa ponovo usmeri pogled na mene.

"Doktor Bianchi se penzionisao pre dva meseca. Zar vam nisu rekli?"

Zbunjeno odmahnem glavom, a on slegne ramenima.

"Nije nikakav problem da je ja preuzmem kao svog pacijenta. Sem ako vi imate nešto protiv?", upitno me pogleda, a ja ponovo odmahnem glavom.

"Ja sam doktor Daniel De Luca.", pruži mi ruku, koju ja prihvatim.

"Kako je došlo do povrede?", zainteresovano me upita. Previše zainteresovano, ako mene pitate. Izgleda da je Staša ostavila jak utisak na novog doktora.

"Na fudbalskoj utakmici."

Pogleda me zbunjeno, pa upita kako to mislim. Ukratko mu objasnim, dok Staša i dalje mrzovoljno gleda negde u daljinu.

"Ko bi rekao da cura igra fudbal, zar ne?", izgovori verovatno očekujući da ga Staša ne razume. Ogromna greška. Staša priča italijanski skoro kao srpski.

Okrene se ka njemu namršteno pa mu drsko odgovori "Znate šta, doktore, postoje i takve devojke."

Primetim da se Daniel već zacrveneo, a Staša se mrzovoljno okrene ka meni.

"Neću da mi ovaj bude doktor. Hoću u Beograd.", izgovori na srpskom, verovatno da je doktor ne bi razumeo, a ja prevrnem očima.

"E ne idemo nigde. Ovo je najbolja bolnica i već si jednom bila ovde. Neću više da trpim tvoju razmaženost. Ostajemo ovde dok ne prohodaš.", odlučno izgovorim, a ona se ponovo naduri.

Doktor nas i dalje zbunjeno gleda, pa odlučim da mu pojasnim situaciju i da mu dam po neku značajnu informaciju.

"Mrzovoljna je zbog raskida i ove povrede. Nemojte da joj uzmete za zlo. Inače je super osoba."