𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 6

* Neverovatan gol, još neverovatniji talenat 😍*

•Staša's pow•

"Idemo li više?!"

Stojim ispred muške svlačionice i po stopedeseti put postavljam isto pitanje Marku. Mislim da sam ih sve smorila, ali nisam ja kriva što mi se brat sprema kao kakva baba.

Vrata se otvore, na šta se ja trznem, očekujući da će Marko konačno izaći, ali naravno da nije Marko. Ugledam iznerviranog Luku, samo u šortsu, kako stoji naslonjen na vrata.

"Hoćeš li ti ućutati bar na pet minuta?"

Pogledam ga uvređeno, pa stavim ruke ispod grudi.

"Hoću."

"Kad?"

"Onog momenta kad Marko izađe iz svlačionice."

Prevrne očima i vrati se u svlačionicu bez ijedne jedine reči. I dok ja zbunjeno gledam u vrata svlačionice, koja je on upravo zalupio, ona se ponovo otvore. Ponovo ugledam Luku, ali ovog puta komplet obučenog i mogu reći da mi se definitivno više sviđa bez majice.

"Nemoj da buljiš, nego kreni za mnom."

Pogledam ga iznervirano, dok se on frajerski smeši.

"Kao da ima nešto posebno da se vidi."

Prevrne očima i uhvati me za ruku, te povuče ka izlazu sa Marakane. Na njegov dodir osetim neke trnce, pa da bih oterala takve misli iz moje glave, počnem da vičem na njega.

"Koji je tebi đavo?! Zašto me vučeš?! I gde uopšte idemo?!"

Naglo stane pa me sasvim smireno pogleda, dok ja šizim.

"Da li hoćeš da stigneš na to predavanje ili ne?"

"Naravno da hoću, ali ne idem nikud s' tobom. Sačekaću Marka."

Na moju reakciju počne da se smeje.

"Zašto se ponašaš kao dete? Marko neće izaći u narednih pola sata, to znamo i ti i ja. Do tad će predavanje da ti počne, tako da... Ja ti predlažem da kreneš sa mnom, a ti kako hoćeš."

Skontam da je upravu, pa nerado krenem za njim.

"Zašto se ti opet nudiš da budeš moj vozač?"

Skrene pogled ka meni, pa se nasmeje.

"Jer ne mogu više da slušam tvoju viku, a znam da ne mogu ni ostali, pa sam odlučio da im se smilujem i odvedem te što dalje od vrata naše svlačionice."

"Baš si kreten!"

Ponovo se nasmeje, pa me pogleda.

"Takav sam, kakav sam. Navikni se."

Pogledan ga zbunjeno. Zašto bih se ja navikavala na njega? Viđaću ga samo za vreme treninga i utakmica, sve dok ne ode u City. I onda ću da zaboravim da postoji. To valjda tako ide.

"O čemu razmišljaš?"

Trgnem se iz razmišljanja i skontam da smo već pored automobila.

"Ni o čemu posebnom."