𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 39

"Mama!", brzim koracima uđem u kuću, zabrinuto je tražeći. 

Pravi sam mamin sin, jebiga.

"Sergej, uspori malo! Koji ti je đavo?", Nemanja me trčećim korakom sustigne, pa me pogleda zbunjeno, jer mu ništa više nije jasno. A kako bi mu i bilo?

Izleteo sam iz svlačionice bez ijedne jedine reči i zaputio se kući, a on je sve vreme jurio za mnom, pokušavajući da shvati situaciju.

"Mama!", još jednon viknem, dok već uveliko paničim. Nikad nije bila u mnogo dobrim odnosima s roditeljima, ali ako su moje pretpostavke tačne, trenutno joj se ceo svet ruši. Prosto je takva. Ponekad deluje kao da je ništa ne dotiče, ali je zapravo mnogo osećajna. To sam povukao na nju.

Uđem u dnevnu sobu, pa shvatim da sam bio upravu, kad zateknem more suza. Instinktivno, bez reči, požurim da je zagrlim. Razumem koliko joj je trenutno teško.

"Molim te, nemoj da plačeš. Imaš nas."

Mislim da je nikad do sad nisam video u ovakvom stanju, i to je ono što me najviše boli. Tata se ceo život trudi samo da je nasmeje, pa sam se od najranijeg detinjstva navikao da je gledam nasmejanu.

Primetim kako mi se, uprkos suzama i boli koju trenunto oseća, blago nasmešila, pa tek u tom momentu obratim pažnju i na ostale u prostoriji.

Lena i ja smo ih videli svega par puta, pa nas vest nije toliko pogodila. Za razliku od nas dvoje, Iskra i Vukašin deluju slomljeno. Ipak su odrasli s njima.

Nemanja se, ne obazirući se na ujaka, koji sedi preko puta Iskre, u sekundi nađe pored nje da je teši. Divim mu se na hrabrosti.

Lena i ja se zgledamo par sekundi, pa jedno za drugim izađemo iz prostorije i krenemo na sprat.

"Gde je tata?", Lena postavi sasvim logično pitanje, a ja tek u tom momentu shvatim da sam ga ostavio na stadionu.

"Ubiće me.", lupim se dlanom po čelu, ne shvatajući kako sam uspeo da ga zaboravim.

"Duga priča.", kažem kratko, ne trudeći se da joj objašnjavam.

"Gde su Miha i Mia?", upitam, siguran da su se oboje uznemirili zbog mame.

"Kod babe i dede. Tata ih je odveo pre nego što je ovde nastao haos. Misli da je tako bolje.", obavesti me, na šta klimnem glavom, svestan da je upravu.

"I jeste bolje. Samo bi se rasplakali da vide mamu u suzama.", konstatujem sasvim jasnu činjenicu.

"Kako si ti?", upitam je pažljivo, a ona slegne ramenima.

"Dobro, valjda. Žao mi je mame. Nisam navikla da je gledam ovako uplakanu.", niko nije.

"Veljkovi nisu tu, zar ne?", upitam je, u glavi već praveći razne kombinacije, kako bi nas u kući ostalo što manje. Gužva trenutno nikom ne prija.

"Nisu tu. Što?", upita zbunjeno, očito ne kapirajući zašto joj postavljam takvo pitanje.

"Što ne bi otišla da spavaš kod njega? Verujem da bi bio oduševljen, a i za tebe bi bilo bolje da nisi ovde.", predložim, na šta me pogleda kao da sam s Marsa pao.

"Kao da bi me tata pustio da spavam kod Veljka. Pre bi mi doživotno zabranio da ga viđam.", frustrirano uzdahne, jer tata zaista preteruje kad je onda u pitanju.

"Reći ćemo da si kod Irine. Ja svakako moram da ostanem ovde zbog Nemanje. Ovaj put se zaista užasno posvađao sa svojima i ni ja, ni tata ga nećemo pustiti da ide kući."

"Okej, moglo bi da upali.", na kraju ipak pristane na moju ideju.

"Ali bez pravljenja dece. Ne želim još da budem ujak.", kažem uz osmeh, a ona se namršti.

"Fuj, Sergej, užasan si."

•Nemanja's pov•

"Treneru.", ozbiljno mu se obratim, a on mi se blago osmehne.

"Možeš da me zoveš i Luka. I bez persiranja, molim te. Osećam se starije.", valjda je to i normalno, obzirom koliko sam vremena proveo ovde.

"Uredu. Hteo sam da te pitam nešto. Odakle poznaješ mog oca?", pokušavao sam da delujem nezainteresovano, ali ne ide mi. Prosto me izjeda to što s mnogim stvarima nisam upoznat.

"Tačno sam znao da ćeš to da me pitaš. Možda bolje da pričamo ispred.", pokaže ka vratima, pa ja krenem za njim. Smestimo se na ljuljaške, iako više nismo deca, pa on uz uzdah počne da mi priča.

"Kratko smo bili saigrači. Ja sam već bio potpisao za Siti i samo sam čekao kraj sezone da odem, kad je on došao u klub. U to vreme se pojavila i Gobeljina sestra, Staša. Iako na prvu nismo kliknuli, a i Gobi nam je poprilično smetao u tome, nakon nekog vremena smo počeli da izlazimo i ja sam se iskreno zaljubio u nju. Već smo bili zajedno, kad je tvoj otac počeo da joj se nabacuje.", on priča, a ja ga gledam zbunjeno.

"Već si sad zbunjen, a još ne znaš ni pola.", osmehne se, a ja ne shvatam šta bi još mogao da mi kaže.

"Vidiš Nemanja, Lara, tvoja majka, i ja smo nekad bili zajedno. U to vreme, ja sam brinuo o Ivanu, jer smo bili sami u Beogradu. Onda je Lara jednog dana odlučila da raskine sa mnom, uz objašnjenje da ne može da podnese to što sam toliko posvećen Ivanu. Ono što ja tad nisam znao, već sam saznao mnogo nakon toga, jeste da je zapravo Ivan saznao da me prevarila i da ju je on ucenio da mora da ode od mene.", pokušavam sve da pohvatam, ali ovo je gore nego španska serija.

"A malopre sam saznao da me zapravo prevarila s tvojim ocem, mada je nakon ovoliko vremena to sasvim nebitno. Ono što bi možda trebalo da znaš jeste da su njih dvoje imali neki glup plan, po kom bi Aleksandar uspeo da osvoji Stašu, ne bih li se ja vratio Lari. No kao što već možeš da shvatiš, to im baš i nije pošlo za rukom. Sve od tad baš i nismo u dobrim odnosima.", napokon završi, a ja ga bledo posmatram, pokušavajući da svarim sve nove informacije.

"Mislim da napokon kapiram zašto su od mene tražili da raskinem s Iskrom, nakon što su čuli ko joj je otac.", napokon sam uspeo da sve deliće sklopim u celinu, nakon toliko vremena.

"A vidiš, meni to nije jasno. Gobelja jedva zna da postoje i zaista ne vidim kakav problem imaju s njim."

"Ne znam, ali znam da ću ja imati problem s njim. Streljao me pogledom, kad sam zagrlio Iskru.", frustrirano uzdahnem, na šta se on nasmeje.

"Ne brini, Nemanja, ja ću to da sredim. Sve će biti okej. I da, samo da znaš, možeš da ostaneš koliko god želiš. Ovde si uvek dobrodošao."

•Vukašin's pov•

"Nek mi neko, molim vas, objasni šta sad cela ova situacija znači po moj odnos sa Sofijom. Je l' se ona i Damjan vraćaju ili ne?", upitam dok pogledom lutam sa Sergeja na Iskru i nazad. Lena je na vreme šmugnula odavde.

"Voleo bih da mogu išta lepo da ti kažem, ali ne mogu. Sad kad su se naši vratili kući, prosto nema potrebe da i oni dolaze. Tako da zaista ne verujem da će doći.", Sergej saosećajno kaže, uništivši moje raspoloženje.

Jedva sam nekako prihvatio činjenicu da je neću videti još ceo mesec, a onda se desi ovo. Zašto meni odjednom sve ide nizbrdo?

Ne znam koliko vas uopšte čita ovu knjigu još uvek, obzirom da je poslednji deo izašao u avgustu prošle godine, ali dužna sam vam kraj 🙈

Sve je već smišljeno, ostalo je još samo da to i napišem, pa da nakon više od dve godine, napokon stavim tačku i na ovu knjigu 😅

Hvala onima koji su još uvek tu, jer s moje strane baš i nije lepo što sam sve ostavila ovako nedovrešno na više od pola godine 🙈💙