𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 53

•Staša's pow•

"Gotovo je.", izgovorim srećno, čim ugledam Luku, sa kafom u ruci, pored mene.

"Ozbiljno? I šta je?", zacakle mu se oči, a ja se nasmešim. Definitivno će biti super otac.

"Devojčica."

"Je l' Gobelja unutra?", sedne pored mene, pružajući mi flašicu vode, pošto mi je zabranio kafu otkako sam trudna.

"Jeste. Otišao je da vidi Danicu i malu."

"Kako će se mala zvati?", zainteresovano me upita. Ponekad zaista imam utisak da je on više opčinjen decom od mene.

"Otkud znam. Nisam pričala o tome sa Markom."

"Ako mi dobijemo devojčicu, voleo bih da se zove Lena.", ponovo se razneži na priču o detetu, a ja samo prevrnem očima. Ovako mi je otkako sam mu rekla da sam trudna.

"Koje je to ime po redu za ove dve sedmice?"

"A ako bude dečak zvaće se Sergej.", iskulira moje pitanje i nastavi da priča.

"A ja se ne pitam ni malo?"

Kao da me konačno registruje, okrene se ka meni uz osmeh.

"A koje bi ti ime dala našem detetu?", nakrivi malo glavu na desnu stranu i zabavljeno pogleda u mene.

"Ma daj, Luka, ima još sedam meseci do tad. Neću sad razmišljati o tome."

Našu priču o imenima za bebu prekine Marko, koji izađe iz Daničine sobe, dok mu veliki osmeh blista na licu. Luka odmah skoči do njega, pa ga veselo upita.

"Kakav je osećaj biti tata?"

"Savršen. Znaš kako je mala i slatka. Vidi se da je moja.", raspriča se, a meni sama ta pomisao da je moj brat postao otac izazove osmeh na lice.

"I kako se zove?", nastavi Luka da ispituje, a ja ponovo prevrnem očima.

"Nemam pojma. Danica i ja smo se dogovorili da ona bira ime ako bude devojčica, a ja ako bude dečak."

"Zar se niste dogovorili oko imena ranije?", Luka ga šokirano upita.

Marko zbunjeno odmahne glavom, a ja se pobednički nasmejem.

"Eto ti. Samo ti sedam meseci ranije razmišljaš o imenima."

"Jeste, ali njemu se desilo slučajno, a ja već više od pola godine čekam da se ovo desi."

Pošto ja ponovo prevrnem očima, Marko promeni temu.

"Mogli ste vas dvoje da mi donesete ručak.", naredi, pa ja bez protivljenja ustanem sa stolice.

"Odoh ja po hranu, a Luka nek ostane s' tobom, ako ti nešto zatreba."

"Ne ideš ti nigde sama, trudna si. Sedi tu sa Markom, a ja ću da mu donesem hranu.", Luka skoči na noge i brzim koracima izađe iz bolnice.

Uzdahnem smoreno i ponovo sednem na stolicu.

"Što si tako smorena?", Marko sedne pored mene i zbunjeno me upita.

"Ponaša se prema meni kao da sam invalid. Još malo pa ni do wc-a neću moći otići bez njegove pratnje."

Prvo se nasmeje, ali me onda ozbiljno pogleda.

"Verovala ili ne, na njegovoj sam strani ovaj put. Znam koliko te nervira kad te neko stalno nadgleda, ali on se samo brine. I bolje mu je da nastavi da se brine o tebi, inače ću ga odrobijati. Ipak ćeš mu roditi dete."

Nasmejem se Markovom zaštitničkom stavu.

"Falio mi je taj tvoj stav, tamo u Mančesteru. Još uvek se nisam navikla na život bez starijeg brata."

"Samo dok njemu istekne ugovor i eto vas opet u Beogradu.", čini mi se da Marko više ubeđuje sebe u ovo, nego mene.

"Ne verujem baš. U Mančesteru mu je odlično. Uklopio se u ekipu, igra s' nekim od najboljih fudbalera današnjice i ima najboljeg trenera na svetu. A i lepo nam je tamo. Nije kao u Beogradu, ali opet, lepo nam je."

"Ako si ti srećna tamo s' njim, ja nemam ništa protiv da ostaneš tamo, koliko god da mi fališ."

•Luka's pow•

Primetim kako je zaspala, iako je film tek na pola, pa se srećno osmehnem. Polako ustanem, ušuškam je i izađem iz sobe, da je ne bih slučajno probudio. Neka je nek malo spava, ionako je ceo dan provela sa Markom i Danicom u bolnici.

Znam koliko je smara što se ne odvajam od nje i što se ponašam ovoliko zaštitnički prema njoj, ali radim to iz najbolje namere. Ipak je samo moja i ne bih podneo da se nešto desi njoj ili bebi. Začujem zvono na vratima, pa požurim da ih otvorim dok taj neko nije probudio Stašu.

Ugledam Laru na svojim vratima i odmah mi se raspoloženje uništi.

"Šta ti tražiš ovde?!"

"Čula sam da si u Beogradu, pa sam htela da popričamo dok nisi otišao nazad za Mančester."

"Izvini, ali molim te da me podsetiš o čemu mi to imamo da pričamo. Pošto koliko mene sećanje služi, ja sam tebi rekao sve što sam imao poslednji put.", odbrusim što oštrije mogu, a ona složi neku molećivu facu.

"Ma daj, Luka, samo na pet minuta."

"Ja mogu da ti kažem samo jednu stvar. U mojoj sobi trenutno spava devojka, koja nosi moje dete i koju volim više od svog života. Zašto bih ja onda hteo da pričam s' tobom, kad imam sve što mi treba u životu u sobi do?", izgovorim odlučan da je se otresem jednom za sva vremena.

"Staša je trudna?!", šokirano me pogleda, a ja se nasmešim.

"Jeste. I zato te molim da nas već jednom ostaviš na miru i da nastaviš sa svojim životom, jer ja jesam odavno."

Lažno se nasmeši i pruži mi ruku.

"Pa ništa onda, nek vam je sa srećom. Nadala sam se da ćemo se pomiriti, ali ako je ta veza već toliko ozbiljna, ko sam ja da ti kvarim sreću."

"Da si se pojavila na mojim vratima, pre nego što sam upoznao Stašu, verovatno bi sve bilo drugačije. Ali otkad sam je upoznao, druge ne postoje."

"Nije mi prvi put da negde zakasnim.", tužno mi se osmehne i lagano siđe niz stepenice, a ja se vratim u stan.

"Zar ti je stvarno toliko stalo do mene?", ugledam Stašu kako stoji prekrštenih ruku i s' osmehom gleda u mene.

"I više nego što možeš da zamisliš."

Znam da je malo dosadniji deo, ali treba mi da se malo vratim u štos i podsetim radnje, pa će biti zanimljivije 😁

Poslednji deo je objavljen 9. maja i tad smo imali 6k pregleda. Ovaj objavljujem 23. maja i prešli smo 8,5k. Hvala vam na tome što ste neverovatni! 💙

Takođe moram da se izvinim što tako dugo nije bilo nastavaka, ali kao što možda već znate bila sam u bolnici i nisam imala vremena za Wattpad. Sad sam kući i nastavci bi trebali biti redovniji, ukoliko budem imala inspiracije i vremena 💙