𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 24

"I znači Iskra i Nemanja su se smuvali?", Maks me radoznalo upita, a ja potvrdim.

"Ne možeš ni da zamisliš koliko ih je bilo slatko gledati pre utakmice, a pogotovo nakon nje. Nije želeo da se odvoji od nje. Bio je kod nas skoro ceo dan i čak bi i prespavao da je poneo knjige za danas.", raspričam se s tupavim kezom na licu, jer su mi zaista mnogo slatki njih dvoje.

"Drago mi je zbog njih. Znam da se Iskri dugo sviđao. I sad su znači još samo ostali Vukašin i Sofija?", upita uz osmeh, na šta ja klimnem glavom.

"I još da Veljku nađemo neku curu.", kažem to opušteno, kao da se nismo do malopre svađali.

"Zašto pričamo o njemu?", blago se namršti, a ja slegnem ramenima, jer ni sama ne znam zašto sam pokrenula temu zvanu Veljko.

"Koliko vremena provodi kod nas i s nama, postao je deo ekipe. A i kontam da će ako nađe devojku, mene manje zezati.", iznesem objašnjenje, iako mislim da nisam dužna da mu objašnjavam svaku svoju reč. Klimne glavom u znak razumevanja, a u pozadini začujemo glas njegove majke, pa prekinemo poziv nakon kratkog pozdrava.

Još uvek ne znaju za nas i želim da tako ostane. Pomirili smo se, ali i dalje mi se ne čini kao da je sve savršeno kao što je bilo pre tog baksuznog telefonskog poziva. Iskreno se nadam da će vremenom biti bolje.

Siđem u prizemlje i zateknem celu ekipu tu dok gledaju neki film. Sergej i Irina su u zagrljaju, kao i Nemanja i Iskra. Između njih sede Vukašin i Veljko, a Sofija sedi na fotelji s Miom u krilu. Otkad se taj mali zvrk nije družio s nama.

"Ima li mesta za mene?", nasmejano upitam, a Vukašin i Veljko se zgledaju.

"Jedino kod mene u krilu.", Veljko odvali, a ja prevrnem očima, dok Vukašin umire od smeha.

"Šalio sam se.", namigne mi i pomeri se u stranu, stvorivši mi tako prostor između njega i Vukašina. Nekako se uglavim između njih i naslonim se kauč, usmerivši svoj pogled na tv.

"Šta uopšte gledamo?", pitam dok pokušavam da shvatim koji je film u pitanju. Ostali počnu da me ućutkuju, kao da smo u bioskopu, a jedini Veljko odluči da mi odgovori.

"Tor. Ako mene pitaš, užasno je dosadno.", nakon samo pet minuta gledanja u ekran, složim se s njim. Ostatak ekipe nam predloži da izađemo u dvorište, ako nam je toliko dosadno, jer ovako samo njih ometamo dok gledaju film. Poslušamo pa izađemo u dvorište.

Sednem na ljuljašku, koja je zapravo namenjena Mii, zbog čega Veljko počne da se smeje.

"Nisam znao da imaš deset godina.", prevrnem očima na njegov propali pokušaj humora i nastavim da se ljuljam, zanemarivši njegovu primedbu kako je to detinjasto.

"A gde ćeš ti da sedneš, gospodine Ozbiljko?"

"Pa ja mislio kod tebe u krilo.", ponovo se našali na istu foru, kao i malopre, ali se ovaj put nasmejem.

"Imaš sto kila. Zdrobio bi me.", odlučim i ja da se našalim na njegov račun, pa počnem da se smejem kad ugledam njegovu zgranutu facu.

"Ja imam sto kila? Ja sam baš zgodan.", počne da me ubeđuje kako je zgodan, a ja se zacrvenim kad u jednom momentu zavrati majicu, u nameri da pokaže pločice.

"Dobro, Veljko, ne moraš sad da preteruješ. Jasna mi je poenta.", tiho promrmljam, a on stane zbunjeno na trenutak pa umre od smeha.

"Zar nikad nisi videla dečka bez majice?", počne da me zeza, a ja prevrnem očima.

"Naravno da jesam. Pa imam brata, pobogu. Ali to što jesam svejedno ne znači da želim tebe da gledam bez majice.", uozbiljim se, a on klimne glavom. Povuče majicu na svoje mesto, pa sedne na obližnju klupu, jer mu je verovatno dosadilo stajanje.

"Zapravo sam hteo nešto da te pitam.", uozbilji se totalno, a ja mu dam znak da postavi pitanje.

"Što ste se ti i Maks posvađali?"

Zašto sam mislila da će moći da ne pita ništa vezano za Maksa?

"Ništa bitno. Pomirili smo se prekjuče.", izbegnem priču o razlogu svađe, pa mu dam do znanja da sam i dalje sa Maksom, ne bi li konačno shvatio da nije okej što me muva.

"Drago mi je zbog toga. Deluješ srećnije nego neki dan.", primeti, a ja iz nekog razloga ne mogu ovo da slušam.

"I jesam.", kažem to i krenem nazad u kuću.

"Kuda ćeš?", zbunjeno upita, a ja se za trenutak okrenem ka njemu.

"Unutra. Odjednom mi je hladno.", iskoristim prvi izgovor koji mi padne na pamet, a on me pogleda, pa skine svoj duks.

"Izvoli. Sedi još malo tu, tamo je gužva. A i film je glup.", pruži mi duks, a ja se zbunim. Nevoljno odlučim da ostanem s njim tu, jer je upravu. Film zaista jeste glup i unutra zaista jeste gužva. Prihvatim duks i obučem ga preko svog, iako mi zapravo i nije mnogo hladno.

"Hvala.", pođem nazad ka ljulji, ali se u poslednjem momentu predomislim, pa sednem na klupu pored njega.

"Nije ti više zanimljiva?", uz osmeh upita, a ja klimnem glavom.

"Tako nekako.", naslonim se na klupu, pa nastane tišina, ali ne neprijatna. Oboma nam izgleda prija da budemo u tišini.

"Misliš da će se Vukašin i Sofija smuvati?", iz čista mira upita, a ja se iznenađeno nasmejem.

"Moj brat je uporan, tako da verovatno hoće. Ali bi moglo da potraje.", iskreno iznesem svoje mišljenje, a on klimne glavom u znak saglasnosti.

"Primetio sam da mu se baš sviđa. Samo što on to ne zna baš da pokaže. U isto vreme će da gleda još deset devojaka, samo da ga drugi ne bi provalili.", nasmejemo se oboje, jer je to čista istina.

"Jesi i ti takav?", radoznalo upitam, a on se zbuni.

"Ne znam. Nikad mi se niko nije baš baš sviđao.", slegne ramenima, a ja klimnem glavom. Primetim da se stresao, pa mu pružim njegov duks nazad.

"Ma ne moraš da mi ga vraćaš sad. Nije mi toliko hladno.", pokuša da ga odbije, ali ja nastavim da insistiram.

"Ne želim da se prehladiš. Ućićemo unutra. Neće nas jedan Tor ubiti."