𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 41

"Zaista te volim, Maks, ali ispao si užasan kreten.", posmatram ga ljut zbog haosa, koji je napravio.

"Samo sam želeo da popravim situaciju.", znam da je iskren, ali to trenutno baš i ne pomaže.

"Ali si umesto toga, napravio ogromno sranje. Ako je i bilo kakve šanse da se pomirite, sad je sigurno nema.", i ja budem iskren s njim, iako sam svestan da mu to baš i nije po volji.

"Znam. Video sam kako se smeši na spomen njegovog imena. A primetio sam i taj zaljubljeni pogled. Tako se pre smešila meni i tako je pre gledala mene.", kapiram da je slomljen, ali ne mogu da kažem ništa da ga utešim. I Veljku je izuzetno stalo do Lene i ne želim da kažem išta loše o njemu.

"Ne znam šta bih ti rekao, Maks. Razumem te, ali razumi i ti mene. Zaista ne želim da biram strane, no ona je ipak moja sestra.", kažem nervozno, jer zaista ne želim da se svađam s njim zbog nje.

"Razumem, Sergej, i ne brini, ne očekujem od tebe da staneš na moju stranu. Sasvim je normalno da bi pre odabrao sestru, nego mene. Problem je što bih i ja pre odabrao nju, nego tebe.", zacrveni se dok me nesigurno posmatra, a ja počnem iskreno da se smejem.

"Verovao ili ne, ali drago mi je da je tako. Obećavam da ću se zauzeti za tebe, jer ne želim da skroz upropastite odnos. Nema potrebe da nakon svega izbegavate jedno drugo.", znaju se ceo život. Ako već ne mogu da budu zajedno, mogu bar da budu prijatelji kao ranije.

"Hvala ti, Sergej, ali bolje je da to ne radiš. Napravio sam glupost i sad ću morati da se nosim s posledicama. To je život, valjda.", uveri me da ne treba da se petljam, pa ja samo klimnem glavom, poštujući njegovu želju.

Njihov odnos - njihova stvar.

•Veljko's pov•

"Čekaj, šta je uradio?", zbunjeno gledam u Lenu, tražeći od nje da mi još jednom sve ponovi. Nisam siguran da sam je dobro shvatio.

"Ispričao je tati za nas. Ujko se malo založio za tebe, tako da nije poludeo, kao što sam mislila da hoće. No on sad želi da te upozna.", sva se zacrveni, jer ju je očito blam cele situacije, iako zapravo ništa od svega ovoga nije njena krivica.

"Razumeću ako ti je ovo previše. Obećavam da neću poludeti, ako odustaneš od svega.", posmatra me, išlekujući moju reakciju, a ja zaista ne mogu da shvatim da može i da pomisli kako bih odustao od nje.

"Ne, Leno, sve je okej. Želim da budem s tobom. Ako to znači da moram da upoznam strašnog Ilića, onda ću to i da uradim.", nasmejem se, pa primetim blag osmeh i na njenom licu.

"Volim te.", izleti joj dok je držim u čvrstom zagrljaju, a osmeh se raširi mojim licem.

Svi njeni problemi s Maksom su nastali samo zbog te dve reči i njene nemogućnosti da ih izgovori. A evo, meni ih je rekla bez mnogo muke.

"Volim i ja tebe.", spustim blag poljubac u njenu kosu, pre nego što uđem u kuću, spreman na susret s njenim ocem.

Sve će biti uredu. Mora da bude.

•Lena's pov•

"Tata.", pozovem ga blago, svesna koliko sam ubrljala, trudeći se da skrenem njegovu pažnju sa utakmice istog onog City-a, kom je posvetio pola života.

Pogledom luta s mene na Veljka i već vidim da je opuštenost, koju je utakmica proizvela, nestala.

"Ovo je Veljko.", nervozno ga predstavim, kapirajući koliko sve ovo može postati neprijatno u vrlo kratkom vremenskom periodu.

"Čast mi je, gospodine Iliću. Čuo sam mnogo toga o vama.", nisam ni znala da može biti ovoliko kulturan.

"Aha, kapiram. Sad ćeš pokušati da me smekšaš pričom kako si veliki fan. Dobar pokušaj.", je l' zaista mora da ga posmatra ovako namršteno?

"Zapravo ne, nisam fan. Isuviše mi je stalo do Junajteda, da bih mogao da budem vaš fan. Ali činjenice moraju da se priznaju. A činjenica je da ste legenda.", napokon ugledam osmeh na tatinom licu, pa osetim kako mi je pao kamen sa srca.

"Dobar si, moram da priznam. I ja sam čuo dosta toga o tebi u poslednjih pola sata. Sergej mi je čak spominjao i neku tuču.", prevrnem očima, jer moj brat očito nije mogao da ćuti.

"Nisam siguran šta očekujete da vam kažem, ali nije mi žao. Kad dečko uzme sebi za pravo da izvređa neku devojku, bez ijednog jedinog razloga, ja to shvatam lično. Pogotovo kad mi je stalo do te devojke.", blago se osmehnem, zadovoljna tim kako se drži.

Tata ga može proceniti kako god želi, ali meni se sviđa baš takav kakav je i ne bih volela da se i zbog čega promeni.

"Znaš šta, Veljko? Ja i dalje smatram da je Lena premlada da ima dečka i to se verovatno skoro neće promeniti. Ali vidim kako te gleda, a vidim i kako ti nju gledaš, i ne mogu da zažmurim na to. Meni je najbitnije da je moja porodica srećna, a na Leninom licu vidim osmeh, koji dugo nisam video i ne želim to da joj uskratim.", snažno ga zagrlim, srećna što ga imam.

"Ali slomiš li još srce, ja ću tebi kosti.", prstom pripreti Veljku, koji se iskreno nasmeje.

"Dogovoreno, gospodine Iliću."

"Zovi me Luka. Nikad nisam voleo te formalnosti."

•Vukašin's pov•

"Znači, preživeli ste?", pričam sa Veljkom i Lenom, preko video poziva, i imam priliku da prisustvujem njihovim zaljubljenim pogledima.

"Preživeli.", on prokomentariše uz osmeh, dok se Lena ponovo crveni. Drago mi je što je bar s njima sve okej.

"Vukašine!", Iskra se prodere, terajući me da prekinem poziv i siđem u prizemlje.

"Šta se dereš? Nisam gluv.", smoreno je pogledam, jer mi zaista nije do njenih gluposti. Još otkako sam skapirao da se Sofija najverovatnije neće vraćati, ne mogu da se sastavim.

Polako se pomeri, oslobodivši mi pogled ka ulaznim vratima. I u tom momentu se ukočim.

"Sofi?", posmatram je zbunjeno, ne kapirajući da li je zaista tu ili mi se samo priviđa. Ona se samo osmehne, a ja krenem polako da joj prilazim, korak po korak.

"Ali otkud ti?"

"Tata i ja smo vodili jedan ozbiljan razgovor i na kraju shvatili da nam je oboma lepše ovde. Ovde su nam porodica i prijatelji, dok u Parizu s druge strane nemamo nikog. Zbog toga sad i zvanično živimo ovde.", objasni uz osmeh, na šta je privučem u čvrst zagrljaj.

Napokon je sve kako treba.

Izvinite što nastavak ide ovako kasno, ali ovo je bio dug i naporan dan 🙈💙