𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 6

"Kako je bilo u školi?", mama nas veselo upita, dok svi zajedno večeramo. Ujko i ujna su još uvek u Kraljevu, ali su se zato mama i tata vratili u Beograd zbog Matije i Mihajla. Shvatili su da ja nisam baš toliko sposoban, pogotovo kako je krenula škola.

"Super. Imam nove prijatelje.", Mia uzbuđeno počne sa pričom o školi, pa primetim kako mami i tati rastu osmesi zbog njene sreće.

"Leno?", okrenu se ka njoj, a ona slegne ramenima.

"Tetka, muški deo razreda je već lud za njom.", Vukašin kroz smeh kaže, dok ga Lena strelja pogledom. I dok se mama smeje, tata se mršti. Uopšte ne voli da vidi momke u Leninoj blizini. To je zapravo jedan od razloga zašto naši roditelji ne znaju za Maksa.

"A tebi, Sergej?", tata me uz osmeh pita, jer je primetio moje dobro raspoloženje otkako sam došao kući.

"Nije loše. Bilo bi mnogo bolje kad ne bi svi znali da sam tvoj sin.", uzdahnem, jer mi to zaista ide na živce. Hoću prijatelje koji će da se druže sa mnom zbog mene, a ne zbog toga ko mi je otac. Nekoga kao što je Maks.

Primetim kako osmeh spadne s njegovog lica, pa požurim da dodam nešto pre nego što mu totalno upropastim dan.

"Ali sa mnom u razred ide jedna devojka, koja to ne zna. Dovoljno mi je i to jedno.", osmehnem mu se, jer ne želim da se oseća loše. Iako mu to nekad ne pokazujem, zapravo sam jako ponosan što mi je baš on otac.

"Kako je tebi bilo prvi dan na poslu?", Lena ga radoznalo pita, a on uzdahne.

"Tek sam danas shvatio koliko ste vi divna deca. Ima mnogo razmaženih, koji su već umišljeni, a čak je i Sergej bolji od njih."

Pogledam ga ljuto na ovo poslednje. Šta bi to trebalo da mu znači?

"Ma daj, Sergej, nikad nisi hteo da treniraš fudbal, a jako si talentovan. Fudbal ti je u genima.", ponovo krene s kritikama, a ja prevrnem očima.

"Da i baš zato što mi je u genima, znam da to ne želim. Jedino što sam oduvek želeo je mir, bez novinara i medijske pompe. Kao sin velikog Luke Ilića, nikad nisam imao mir.", ljuto kažem, pa nastane neprijatna tišina.

"Zar su baš svi razmaženi?", Iskra ga tužno pita, dok ponovo misli na Nemanju. Tata je zbunjeno pogleda, pa odmahne glavom.

"Nisu baš svi. Ima i par fino vaspitanih."

Iskrino lice zasija jer je Nemanju svrstala u tu grupu. Tata se ponovo okrene ka meni, a ja sklonim pogled na tanjir ispred sebe.

"A čime ćeš da se baviš?", ozbiljno pita, pa primetim da ga mama ošine pogledom, kao da to nije smeo da me pita.

"Bilo čim, samo ne fudbalom.", ustanem od stola i odem na sprat. Zatvorim se u sobu i uz uzdah legnem na krevet.

Daleko od toga da ne volim fudbal Obožavam ga. Samo što osećam ogroman pritisak.

Mama je bila fudbaler; ujko je bio fudbaler; tata je bio fudbaler; stric je bio fudbaler. I svi su bili dobri fudbaleri. Tata i mnogo više od samo dobar. U tome je problem.

Kad bih se ja bavio fudbalom, svi bi me upoređivali s njim. Nikad ne bih bio dovoljno dobar, u odnosu na njega. On je u mojim godinama već bio u Zvezdi, a kao samo godinu dana stariji od mene je potpisao za Siti.

Jeste, mogao sam da igram u Sitiju da sam hteo, ali bi me čitav život pratilo kako sam tu zbog tatinog uspeha. Ja želim da uspem bez njega i njegove pomoći. A nikad to neću moći, jer je njegov uspeh uvek tu negde.

Ostaje mi jedino da odem na Mars, jer tamo sigurno ne bi znali čiji sam sin.

•Lena's pow•

Nakon što je Sergej demonstrativno otišao na sprat, nastala je tišina. Mama je odvukla tatu da ozbiljno popričaju, Mia je otišla u svoju sobu da se igra, a Vukašin, Iskra i ja smo ostali za stolom.

"Šta se upravo desilo?", Vukašin me pogleda zbunjeno, a ja uzdahnem. Isto što se desi uvek, kad tata pomene bavljenje fudbalom Sergeju.

"Video si i sam. Moj brat beži od fudbala, a tata uporno već godinama pokušava da ga nagovori da da fudbalu šansu."

"Brate, to nije fer. Meni tata ne da da spomenem bavljenje fudbalom.", naduri se, na šta Iskra i ja prevrnemo očima.

"Zameni se sa Sergejom onda.", Iskra ga blago udari u rame, a on se namršti.

"Da znaš da bih rado.", isplazi joj se i ode na sprat, pa ostanemo samo Iskra i ja.

"Kako je zaista bilo u školi?", pita me, a ja uzdahnem.

"Sem što idem u razred sa onim Vukašinovim debilnim drugom, Veljkom i sa curama koje se lože na njega, dobro."

Ona počne da se smeje, pa me saosećajno pogleda.

"Taj mali se ni meni ne sviđa. Umišljen je i narcisoidan."

"Sve suprotno od Maksa.", tiho, više za sebe, izgovorim, ali shvatim da je Iskra čula, kad spusti svoju ruku na moje rame.

"Maks je zaista divan. Ne dajte da vas daljina udalji."

Klimnem glavom, pa pokušam da razmišljam o nečemu drugom.

"Što si se ti raspitivala o tatinoj ekipi?", setim se da je pitam, pa primetim kako se zacrvenela.

"Ima jedan Nemanja u njegovom timu, koji se meni jako sviđa. Nismo imali baš priliku da pričamo.", poveri mi se u tajnosti, a ja klimnem glavom.

"Pitala si Sergeja za pomoć?"

On bi joj mogao pomoći. Ljudi ga brzo zgotive i brzo mu se otvore. Ne bi mu trebalo mnogo vremena da se sprijatelji sa tim Nemanjom.

"Jesam i obećao mi je da će mi pomoći."

"Onda nemaš brige. Jedina stvar u koju mogu da se zakunem je da Sergej održava svoja obećanja.", osmehnem se, pa vidim kako se i njenim licem širi osmeh. A onda ponovo nestane.

"A šta ako on nije onakav kakvim ga zamišljam?"

"Sigurno nije. Ali najlepši deo i jeste kad tek nekoga upoznaješ.", namignem joj, a ona klimne glavom.

"Misliš da nije kreten?"

"Ako je tebi zapao za oko, onda sigurno nije."

Napravila sam novi raspored objavljivanja 😅🙈

Ponedeljak, Sreda, Subota - "Neobavezno-obavezni"

Utorak - "The Way Life Goes"

Petak - "Samo Zbog Nje"

Nedeljom bi ponekad mogao da izlazi "Dekameron", ali to ne obećavam, jer ne znam koliko ću inspiracije imati 😅

Sve u svemu vidite i sami da je baš radno, ali sve dok čitate, meni nije problem 💙