𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 25

•Luka's pow•

Nakon odrađenog treninga bacim se na travu, dok svi ostali krenu ka svlačionici.

"Luka, je l' ideš?", upita me Adža, koji stoji ispred tunela i cedi dres koji je upravo skinuo sa sebe.

"Ostaću još malo.", izgovorim ne skidajući pogled sa neba, koje je danas poprilično vedro.

"Da ostanem s' tobom?", napravi par koraka, ali ga ja prekinem.

"Neka, brate, ne moraš. Neću ni ja dugo."

"Okej onda. Zovi me kad stigneš kući da izađemo negde. Nismo sto godina."

Klimnem glavom i još jednom se pozdravimo, pa on ode ostavljajući me samog na terenu. Po prvi put u poslednje dve sedmice sam ostao sam sa sobom i svojim pretrpanim mislima. Staša je jutros otišla u Rim sa Damjanom i vratiće se tek iduće sedmice, a ja ne znam šta ću sa sobom.

U glavi mi se stvori njen lik, a onda kao da začujem njen glas koji mi ponovo govori da treba da se pomirim sa Ivanom. Umorno zatvorim oči u nadi da ću tako oterati misli koje mi naviru, ali nakon što otvorim oči shvatim da mi to baš i nije pošlo za rukom.

Zašto svaki put kad mi u životu krene dobro mora da se desi nešto što će sve da zakomplikuje?

Čim shvatim da se ova situacija neće rešiti sama od sebe, kao što se ništa u mom životu nikad nije rešilo samo od sebe, odlučim da se konačno pomerim sa mesta i da ustanem s' ove trave. Otvorim vrata svlačionice i zateknem je praznu, što mi trenutno baš treba.

Nakon dugog tuširanja i još dužeg presvlačenja, konačno skupim hrabrosti da napustim Marakanu i da ostavim svu onu sigurnost koju osećam ovde. Čovek bi rekao da sam lud, ali ne postoji mesto koje volim više od Marakane. To mi je godinama unazad utočište i sklonište od svih mojih problema, to je moja druga kuća. Još jedan razlog zašto ne želim da odem iz Zvezde.

Uđem u stan i ugledam Ivana na kauču kako gleda neki film, ali čim uđem u dnevnu, on se okrene ka meni. Nastavi da me posmatra ne progovarajući ni jedne jedine reči, verovatno misleći da i dalje ne želim da pričam s' njim.

Spustim sportsku torbu na pod moje sobe, te sednem na fotelju pored njega. Hajde, Luka, to ti je jedini brat! Ne možeš zauvek biti ljut na njega!

"Koji film gledaš?", izgovorim želeći da započnem razgovor s' njim.

Iznenađeno se okrene ka meni, pa uzbuđeno promumla nešto, a ja klimnem glavom kao da sam razumeo, iako zapravo nisam razumeo ni reči. Nakon par trenutaka tišine, Ivan progovori, ne dozvoljavajući da se naš razgovor tek tako okonča.

"Kako ti je prošao trening?"

Slegnem ramenima uz izgovoreno "Onako" i usmerim pogled na ekran.

"Jesi planirao možda večeras negde da ideš?", osetim pomalo uspaničen ton, pa se okrenem ka njemu.

"Zapravo bi trebalo da izađem s' Adžom.", tek što izgovorim ugledam snužden pogled na sebi, pa odlučim da prekinem ovaj haos.

"Hoćeš i ti s' nama?"

Njegovim licem se raširi osmeh, pa uzbuđeno klimne glavom u znak potvrde.

Naše pomirenje prekine zvuk mog telefona pa krenem rukom ka njemu, ali nedovoljno brzo, pa ugledam kako se Ivan blago namršti kad pročita Stašino ime.

"I ona ide s' nama?"

Odmahnem glavom dok povlačim zelenu slušalicu i prislonim telefon na uvo.

"Jesi se smestila?"

"Zdravo i tebi. Upravo sam se raspakovala, pa rekoh da ti se javim."

"Kakvo je vreme tamo?"

Začujem kako se smeje, pa počne da me zeza.

"Gde je Luka i šta si mu uradio?"

Nasmejem se i ja, pa primetim kako me Ivan zbunjeno gleda.

"Zapravo sam valjda samo hteo da kažem da mi već nedostaješ.", izgovorim pomalo nervozno dok prolazim rukom kroz kosu.

"Nedostaješ i ti meni, ali i sam znaš da neću dugo ostati."

Uzdahnem nezadovoljno, kao dete kad mu roditelji ne ispune neku želju.

"I dalje ne razumem zašto si morala da ideš u Rim."

Čujem uzdah i sa njene strane, i već je zamislim kako prevrće očima, a onda ponovo počne da mi objašnjava situaciju.

"Koliko tebi znači Adža?"

"To ti je i previše glupo pitanje. Poput brata mi je."

"Pa vidi, Luka, ono što je tebi Adža, to je meni Damjan. Prošao je kroz mnoga sranja sa mnom i uvek je bio tu za mene. Sad kad sam ja njemu potrebna i ja ću biti tu za njega. A ne možeš ni da zamisliš koliko je situacija ozbiljna."

"Pa onda mi ti objasni."

Ponovo začujem očaj u njenom glasu dok mi ponavlja kako ne može da mi kaže, jer Damjan ne želi da iko sazna.

"Staša..", prekinem njen monolog, pa kad se ona konačno ućuti, nastavim.

"Ne moraš više da mi objašnjavaš. Uredu je, sve mi je jasno. Odoh sad sa Ivanom u grad. Čućemo se sutra."

Prekinem vezu pre nego što stigne išta da izgovori i strovalim se u fotelju. Znam da sam sebičan i da se ponašam kao derište, ali iz nekog razloga ne mogu da podnesem Damjana. Pretpostavljam da se samo previše plašim da ću je izgubiti.

•Staša's pow•

Prekine vezu pre nego što uspem išta da kažem, što me još više deprimira. Kad bih samo mogla da mu kažem razlog dolaska ovde. Ali Damjan mi je izričito zabranio da ikom kažem šta se dešava.

Izađem iz sobe i pokucam na susedna vrata. Nakon što začujem "uđi", otvorim vrata i nađem se u Damjanovoj sobi. Zateknem ga pored prozora, meni okrenutog leđima, pa mu polako priđem.

"Jesi dobro?"

Mirno gleda kroz prozor, a znam da u sebi vrišti. Čim izgovorim pitanje, shvatim koliko je glupo da ga to pitam.

"Nisam dobro. Kako uopšte da budem dobro? Prošli put sam ovde bio zbog fudbala i Rim mi se činio savršenim, a sad..."

Zagrlim ga čvrsto i osetim kako se suze spuštaju niz moje obraze.

"Sve će biti dobro, videćeš."

"Staša, koga pokušavaš da ubediš u to? Mene ili sebe?"

Odmaknem se malo od njega i pogledam ga u oči, koje su, kao i moje, pune suza.

"Ne mogu da te izgubim. Nikad to ne bih preživela."

I evo sve kreće da se komplikuje, kao što sam i najavila.

Znam da nastavak nije dovoljno dug, ali jednostavno sam želela da prekinem baš u ovom trenutku, da vas ostavim u neizvesnosti.

Jako bi mi značilo da ostavite iskreno mišljenje, jer u poslednje vreme i nisam baš najsigurnija u svoje pisanje, a i volela bih da znam koliko vas čita priču.