𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 37

•Staša's pow•

Nalazimo se na zapadnoj tribini Olimpika i pažljivo posmatramo loptu, koja je čas u posedu Barse, čas u posedu Rome. Utakmica je poprilično napeta, iako Barsa ima prednost od 1-0, koju je stekla Mesievim golom.

"Šta misliš hoće li Roma uspeti da dâ gol?", upita me Luka, koji sedi pored mene, mada je toliko često na nogama, da može da se kaže da zapravo stoji.

"Mislim da hoće, ali to se nikad ne zna. Očas posla se sve promeni.", kratko prokomentarišem ne skidajući pogled sa terena.

Taman što to izgovorim, lopta dođe do Kolarova i on je pošalje do Nainggolana koji povuče tim u napad. Jedan odličan centaršut dovede Džeku u savršenu priliku i tek tako Roma izjednači sa Barsom.

"Znala sam da će ovo da se desi. Roma je zeznut protivnik."

•••

Nakon završene utakmice i pobede Barselone stadion se polako isprazni. Međutim, Luka mi ne dozvoli da krenem ka izlazu.

"Šta ćemo na praznom stadionu?", pogledam ga zbunjeno.

"Čekamo ono iznenađenje koje sam ti spomenuo juče.", izgovori uz osmeh, a ja u tom momentu ugledam Kolarova kako se penje na tribine.

Vrisnem čim mi do mozga dođe šta se dešava.

"Da li si realan, Luka?"

Ponovo se smeje mojim fangirl momentima, ali primetim da je zapravo srećan što mi se iznenađenje svidelo.

Aleksandar nam priđe, dok ja kao hipnotisana gledam u njega, nesposobna da progovorim.

"Znaš šta, brate, prevelik ti uticaj imaš na nju. Možda bi bilo pametnije da te nisam zvao.", Luka počne da se zeza, dok se Kolarov smeje.

Iako bih mu u drugačijoj situaciji sad svašta rekla, ostanem totalno nema. Pošto dečko očito shvati da ja neću progovoriti, pruži mi ruku i predstavi se. Nekako uspem pružiti ruku i izgovoriti "Staša", a ta moja ukočenost izazove još jači Lukin smeh.

"Je li dobro?", Kolarov ga zabrinuto pogleda, a ja se zacrvenim jer sam se upravo totalno izblamirala.

"Veruj mi, druže, bolje da ne priča, jer kad bude počela da priča, nas dvojica nećemo moći da dođemo do reči.", Luka se ponovo našali, trudeći se da izazove moju reakciju, što je konačno i uspeo.

Prostrelim ga Ubiću te pogledom i konačno progovorim.

"Jadan ti. Vidim mnogo ti je loše sa mnom.", uvređeno odgovorim, a on se nasmeje.

"O hvala ti Bože, konačno je progovorila."

•Luka's pow•

Izignoriše moju rečenicu i okrene se ka Aleksu.

"Inače me nije lako ostaviti bez teksta, ali sam stvarno jako veliki fan. A ova budala mi nije rekla, pa da se fino psihički pripremim.", ponovo me prostreli pogledom, a Aleks počne da se smeje.

"Kad budem trebao da te upoznam sa Dušanom, najaviću ti mesec dana ranije, jer ako si sad reagovala ovako, ko zna kako ćeš reagovati kad njega upoznaš."

Aleks me pogleda kao uvređeno, pa ja počnem da se pravdam.

"Brate moj, ti znaš da ja tebe volim, ali ovoj mojoj ludoj devojci je Dušan omiljeni fudbaler."

Pogleda je iznenađeno, pa konačno progovori.

"Dušan? To je iznenađenje. Nisam navikao to da čujem, jer ipak igra u manjem klubu."

"Au, brate, sad si ga ugasio."

Staša se namršti pa ga uvređeno pogleda.

"Mi se možda borimo za opstanak u Premier ligi, ali to ne znači da smo mali klub. Da smo zaista tako mali klub, ne bismo igrali polufinale FA Kupa."

Aleks mi se približi, pa mi šapne na uvo "Zar stvarno postoji neko ko navija za Southampton?".

Počnem da se smejem jer je to faktički bila i moja prva reakcija, ali ubrzo osetim Stašin namršteni pogled na meni.

"Pre nego što nas ubiješ što se šalimo na račun kluba za koji ti navijaš, bilo bi pametno da odemo na piće. Zar ne?"

Na, do malopre namrštenom licu, ponovo zablista veliki osmeh, što mi je samo pokazatelj da radim sve kako treba.

•Staša's pow•

Šetam s' Damjanom po parku, dok je Luka ostao da spava.

"Kako vam je bilo sinoć?"

Na samu pomisao na sve od sinoć, veliki osmeh se nacrta na mom licu.

"Savršeno. Utakmica je bila odlična i i dalje ne mogu da verujem da sam uživo videla Mesia. Stvarno je Bog fudbala, nema šta. A onda posle tekme me upoznao sa Kolarovim i nisi ni svestan kako sam se izblamirala. Ali sve u svemu, bilo mi je baš lepo."

"Da pogađam, nisi mogla da progovoriš kad se Kolarov pojavio pred tobom?"

"Isuviše me dobro poznaješ."

Njegovo nasmejano lice odjednom postane umorno, što me poprilično zabrine.

"Jesi dobro?"

"Samo sam malo umoran, ništa strašno.", čim to izgovori, zatvori oči kao da trpi bol.

"Da idemo kod doktora?"

"Ne treba. Samo ću sad da odem u sobu i da se naspavam i sve će biti perfektno."

Klimnem glavom i krenem s' njim ka hotelu. Uđemo u njegovu sobu i on se smesti u krevet.

"Idi ti svojim poslom. Obećavam da ću te zvati ako mi budeš bila potrebna."

Poljubim ga u obraz i izađem iz sobe. Uđem u apartman pored i zateknem Luku u kuhinji.

"Majke mi, možeš da se zaposliš kao kuvarica. Ne izbijaš iz kuhinje."

"Šta bi ti jela da nije mene, majke ti?", okrene se ka meni nasmejano.

"Najverovatnije pizzu, jer se sama ne bih setila da uđem u kuhinju."

Sednem za trpezarijski sto dok on postavlja hranu na njega.

"Deluješ mi zabrinuto."

"Mislim da sa Damjanom nešto nije uredu."

Pogleda me ozbiljno, pa mi nakon par trenutaka tišine odgovori.

"Naravno da nije uredu. Dečko ima rak."

"Znam, ali.. Do sad mi nikad nije delovao ovako umorno."

"Biću iskren. Te terapije na koje on ide uopšte nisu lagane. Ja se osećam umorno nakon toga, kako onda on da ne bude umoran."

"Nisam znala."

"Šta misliš što ti ne dozvoljavamo da ideš s' njim?"

Pođem nešto da kažem, ali me on prekine.

"Da ne bi prolazila kroz taj užas. On ne želi da ga vidiš u takvom stanju, jer zna kako ćeš da reaguješ na to. I naredni put kad budeš htela da ideš s' njim na terapiju, seti se šta sam ti rekao."

"Misliš da će se izvući?", iako se plašim odgovora na ovo pitanje, ipak ga postavim.

"Iskreno se nadam da hoće."

Baš sam raspoložena za pisanje danas, pa što to da ne iskoristim 😀 Nadam se da ću biti ovakvog raspoloženja i sad kad krene škola.

Pišite mišljenja, jer mi stvarno puno znači kao motivacija za dalje pisanje 💙

P.S.
Da ne bude zabune, i za ovaj i za prošli deo, rezultate utakmica uglavnom izmišljam 😂