𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 16

•Luka's pow•

"Iliću, šta ti je danas?! Ne možeš loptu da udariš kako treba!" trener viče na mene po deseti put za ovih pola sata.

A realno i ima pravo. Liga počinje i treba da igramo protiv Javora za dva dana, a ja sam omašio svaku loptu koja je došla do mene.

Ali nije da nije opravdano. Staša sedi na tribini i ja ceo trening umesto u loptu gledam u nju.

"Gobeljiću, dođi ovamo!"

Marko mu brzo priđe, trener nu nešto šapne i Marko ode na tribine do Staše.

A ne, ne.. pa ona ide.

Ili ipak ne?

Njih dvoje siđu na teren, pa ona priđe treneru i počne nešto pričati s' njim.

"Pošto Ilić nema koncentracije zbog tebe, mislim da bi bilo dobro da se uključiš u trening. Možda će onda konačno obratiti pažnju i na trening."

Ona zabrinuto klimne glavom i priđe nam.

"Hej." nasmešeno je pozdravim, a ona mi uzvrati osmeh.

Trener razvrsta ekipe i stavi mene u ekipu sa Stašom. Još je nikad nisam video kako igra fudbal.

Žule joj doda loptu, a ona je oprezno prihvati. Za nekoga ko je igrao fudbal tolike godine, deluje mi previše oprezno.

Ona je nakon samo par koraka, doda meni, ne želeći da trči. Krenem u napad, želeći da se dokažem pred njom, kombinujući sa Adžom.

Nakon deset minuta igranja i nijednog datog gola, Staša se, čini mi se, konačno oslobodi i krene u napad. Pred samim golom, loptu umesto u gol, pošalje meni, te ja zatresem mrežu.

"Zašto si asistirala? Mogla si sama dati gol." pitam je znatiželjno, jer obično kad neko sam dođe do gola, želi pošto-poto i da dâ gol.

"Verovatno sam i mogla, ali si ti bio u stopostotnoj šansi. A fudbal je, bar kad sam ja poslednji put proveravala, bio timski sport."

Ostanem iznenađeno da gledam za njom, dok ona trči ka lopti, pa nakon par trenutaka, krenem i ja za njom.

•••

Nakon napornog treninga, sedimo u svlačionici, dok nam trener iznosi neko svoje zapažanje. Posle pola sata priče, konačno završi, pa mi priđe.

"I jesi naučio lekciju?"

Zbunjeno ga pogledam, pa ga upitam kakvu to lekciju, a on se nasmeje.

"Pa mislio sam da si naučio jednu bitnu lekciju od Staše. Zar nisi?"

Čim spomene njeno ime, nasmešim se i kroz glavu mi prođe trening. Sad mi je tek jasno, zašto se o njoj i njenom talentu toliko pričalo. Samo mi nije jasno zašto je prestala da igra fudbal.

"Zapravo jesam. Pored svih ovih godina igranja fudbala, trebao mi je njen komentar, da skontam da svi mi fudbal gledamo na pogrešan način."

Klimne glavom potvrdno, pa mi uz osmeh kaže "Mislio sam da nikad neće naći normalnu curu. Ponosan sam." i ne ostavljajući mi vremena da odgovorim, izađe iz svlačionice.