𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 36

"Šta je s Vukašinom?", Nemanja zbunjeno upita, jer je Vukašin jedini koji trenutno nije s nama. Uz Veljkovo odsustvo, koje je sad već i očekivano.

"Tuguje zbog Sofijinog odlaska.", objasnim mu, pa primetim određenu dozu saosećanja u njegovom pogledu.

"Zar Damjan nije rekao da će se vratiti za dva meseca?", Iskra upita, na šta ja uz osmeh klimnem glavom.

"Rekao sam mu to više puta, ali on jednostavno želi da kuka.", i dok se svi smeju, ja pogledam Lenu koja sedi za stolom sama i nešto švrlja po papiru.

"Odmah se vraćam.", ustanem, pa dođem do nje.

"Šta radiš?", čim začuje moj glas, okrene onaj papir tako da ja ne vidim šta je zapisala, što me iskreno nasmeje.

"Ono što si mi rekao.", kaže ozbiljno, a ja ne mogu da poverujem da je stvarno poslušala tu glupu ideju.

"I? Kako napreduje?", sednem pored nje, zainteresovano iščekujući njen odgovor.

"Nikako.", kaže uz uzdah, dajući mi do znanja da joj je i dalje teško da donese odluku.

"Neću te pitati za pluseve, ali me ovi minusi baš baš interesuju.", nasmejano je upitam, na šta ona prevrne očima.

"Daj, Leno, bar po jedan minus.", sklopim ruke, kao da je molim, pa ona uz uzdah, pogleda onaj papir.

"Uredu. U slučaju Maksa, minus je očigledan. Mnogo je daleko.", čujem dozu tuge u njenom glasu, pa je saosećajno zagrlim.

"Dobro, to je validan minus.", očekivao sam nešto mnogo smešnije, a ne ovako odraslo posmatranje stvari.

"A Veljkov minus?", upitam, nakon što je pustim iz zagrljaja, pa primetim kako prevrće očima.

"Užasno mi ide na živce.", počnem da se smejem, iako sam svestan da ona to ozbiljno misli.

"I šta ti misliš, šta je od to dvoje veći minus?", uozbiljim se, pa postavim još jedno pitanje.

"Daljina.", tiho promrmlja, ne govoreći više ništa. Pošto ne želim da joj smetam, ostavim je u svetu misli i vratim se u dnevni, gde je cela ekipa.

"Šta Lena radi?", Irina me tiho upita, a ja uzdahnem.

"Donosi verovatno najtežu odluku u njenom životu. Nervira me što ne mogu da joj pomognem.", iskreno joj kažem, a ona me nežno zagrli.

"Ne brini, Sergej. Ne sumnjam da si joj dovoljno pomogao. Ali pusti je da ovaj put sama izabere.", klimnem glavom, pa shvatim da je to jedino rešenje.

•Lena's pov•

Popnem se u svoju sobu, pa sednem za sto, nakon što sam, čini mi se, napokon donela odluku. Nisam sigurna koliko ću biti zadovoljna tom odlukom, ali ne želim previše da komplikujem. Ovo mi ipak deluje kao sigurnija opcija.

Pozovem Maksa, ni sama ne znajući kako ću mu objasniti to što se nisam javljala poslednjih dana. No želim da popravim naš odnos i da zaboravim na sve što osećam prema Veljku. Mislim da to između nas ne bi potrajalo.

Slušam kako zvoni već treći put, a on se i dalje ne javlja. Znam da je aktivan. Nakon što prestane da zvoni, odlučim da pozovem još jednom, za slučaj da samo nije bio pri telefonu, iako znam da su šanse za to minimalne. Ovaj put ne uspe ni da zazvoni kako treba, a on mi odbije poziv.

Odlučim da pozovem Veljka, samo da bih sebi dokazala da propušten poziv ne znači ništa. Ugrizem se za jezik, kad već nakon prvog zvona začujem njegov iznenađeni glas.

"Leno..", kaže zbunjeno, da bi prekinuo neprijatnu tišinu, a ja nemam pojma šta da mu odgovorim. Taman sam mislila da sam donela odluku, a onda se sve okrenulo naglavačke.

"Jesi dobro?", zabrinuto me upita, jer još uvek nije dobio nikakav odgovor s moje strane. Maks bi mi dosad sto puta prekinuo.

"Ne znam. Izvini što te uznemiravam, samo..", ugrizem se za jezik, jer ne znam da li bi trebalo da izgovorim ono što mi je na pameti.

"Ne uznemiravaš. Ako ti treba prijatelj, znaš da sam tu.", iako mi je sam direktno rekao da ne može da mi bude prijatelj, zbog svega što oseća prema meni, ipak mi se nudi kao mogućnost, kad mi je teško.

"Misliš da je previše ako zatražim od tebe da dođeš?", i sama sam svesna da je previše, ali i dalje se nadam da možemo da popravimo odnos. Nedostaje mi.

"Leno, uradio bih mnogo toga za tebe. Ali da li si sigurna da zaista želiš da dođem?", i ponovo trenutak odluke. Kuda god da se okrenem, moram da donosim neke odluke.

"Da. Fališ mi.", kažem toliko tiho, da nisam ni sigurna da li me je uopšte i čuo.

"Okej. Tu sam za dvadeset minuta.", obavesti me, pre nego što prekine poziv. Po prvi put mi zapravo deluje kao da se neću pokajati zbog odluke.

•Veljko's pov•

"Gde ćeš ti?", Vukašin me posmatra kao da sam s Marsa pao, dok ja trčim po stanu ne bih li se što pre spremio.

"Zamisli, idem tamo, odakle si ti pobegao.", osmehnem mu se, pa primetim da sam ga zbunio.

"Lena me pozvala.", osmeh mi zablista na licu, jer mi se čini da je napokon sve kako treba.

"Jesam ti rekao da će i to da se desi.", po prvi put otako je došao, ugledam osmeh i na njegovom licu. 

"Ti ostani ovde, ako hoćeš. Mislim, ako ti je lakše.", ponudim mu, ali on odmahne glavom, pa se nađe na nogama.

"Samo se nadam da nije cela ekipa tamo, jer mi se baš i ne da slušati ih.", promrmlja, pre nego što izađemo iz stana.

"Šta misliš otkud ovo?", upitam ga nervozno, a on slegne ramenima.

"Kad sam ja izašao jutros, ona je pravila listu za i protiv, pa ti vidi.", nasmejem se zbog njenog izbora metode. Nije me briga kako, sve dok sam joj ja jedini izbor.

Uđemo u kuću, nakon dugog hodanja, pa ja odmah krenem ka spratu i njenoj sobi, dok Vukašin ode u dnevnu, iako i sam zna šta će ga dočekati. Nakon što se nađem pred vratima njene sobe, polako pokucam, nervozno iščekujući da je vidim.

"Stvarno si došao.", kaže iznenađeno nakon što otvori vrata, kao da nije zaista očekivala da ću se pojaviti.

"Naravno da jesam.", kažem uz osmeh. Skloni se s vrata, propustivši me da uđem. Nakon što uđem, pokaže mi da sednem na krevet, pa sedne pored mene. Objasni mi koliko joj je teško bilo da napravi izbor i da je malo falilo da donese, po njoj, pogrešnu odluku.

"Glup je što nije hteo da te čeka. Ja bih te čekao koliko god da treba.", kažem, dok je posmatram pravo u oči. Nadam se da shvata da sam u potpunosti iskren. Obrazi joj se zacrvene, pa je po prvi put vidim u ovakvom izdanju. Obično je poprilično samouverena.

Vrati pogled na mene, kao da iščekuje moj idući korak. Skrenem pogled ka njenim usnama, čekajući par sekundi bilo kakvu reakciju. Kad se ne odmakne, polako joj se približim, spajajući naše usne u nežan poljubac.

"Au.", začujemo iznenađeni Sergejev glas, pa se odmaknemo jedno od drugog brzinom svetlosti.

Zar od svih momenata baš sad?

Tim Maks ili tim Veljko? 🙈

Hvala na 70k! Neverovatni ste! 💙