𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 22

•Staša's pow•

Otvorim oči i ugledam Luku kako spava pored mene. O Bože, koliko je sladak. Polako ustanem iz kreveta, trudeći se da ga ne probudim, pa izađem iz sobe.

Uđem u dnevnu i dohvatim telefon sa stola. Nakon što skontam da je skoro podne i nakon prvog napada panike što nisam na predavanju, skontam da je nedelja i da danas odmaram od svega.

Začujem creva koja krče, te se zaputim u kuhinju. Čim otvorim frižider, shvatim da u kući nema ništa da se jede, jer Marko i ja nismo odavno bili u kupovini.

Nakon što se nabrzinu spremim izađem iz stana i krenem u obližnju pekaru po doručak.

•Luka's pow•

Okrenem se na drugi bok i čim skontam da je druga polovina kreveta prazna, otvorim oči. Nakon što je ne zateknem u sobi, izađem u hodnik.

"Staša?"

Pošto ne dobijem odgovor, vratim se u sobu po telefon. Gde je mogla da nestane?

Jedva pronađem telefon i taman što okrenem njen broj, čujem otvaranje ulaznih vrata. Izletim na hodnik i ugledam je s' kesama iz pekare.

"Kad si ustao?", upita me dok hoda ka trpezariji. Do sad nisam ni skontao koliko je ovaj stan prostran.

"Pre par minuta. Ali zato vidim da si ti bila vredna.", nasmešim joj se, a ona mi uzvrati osmeh.

"Da sam bila vredna pre neki dan pa otišla u kupovinu, sad ne bih morala da izlazim i da me žene u pekari gledaju kao budalu, jer sam u podne došla po doručak.", nastavi da priča dok traži šolje po kuhinji.

"Podne?", iznenađeno je upitam, a ona samo potvrdno klimne glavom.

"Auu, pa mene će Ivan ubiti. Sinoć mu nisam javio da neću doći kući. A on ni najmanje ne voli, kad ne zna gde sam.", uhvatim se za glavu i počnem da hodam ukrug.

"Sedi da jedeš. Onda će te makar ubiti punog stomaka.", nasmeje se sama svojoj fori, a ja je smoreno pogledam.

"Ha-ha-ha, hvala ti na podršci. Ali ne brini, neću te ja ostaviti pre nego što proslavimo trideset godina braka.", namignem joj, a ona ispljune vodu koju je pila.

Počne jako da kašlje, verovatno jer joj je voda krenula u pogrešnom pravcu, pa joj ja priđem i udarim je blago po leđima. Nekako se smiri, pa me prostreli pogledom.

"Kakvih crnih trideset godina, ti ćeš mene već sad da ubiješ."

Nasmejem se pa je zagrlim.

"Ne brini, neću, ipak ne bih mogao bez tebe."

Ponovi se zacrveni i pođe nešto da kaže, ali je prekinem poljupcem.
Nakon što se odvojim od nje, sednem za sto i počnem da jedem, ostavljajući je u blagom šoku. Čim se povrati, sedne preko puta mene i navali na pizzu.

•••

"Gde si ti do sad?! Znaš li ti koliko sam se brinuo?!"

Kako sam ušao u stan, Ivan je počeo da viče. I ode moje divno jutro.

"Živ sam, zdrav sam, zar je bitno onda gde sam bio?", pokušam da izbegnem odgovor, jer ne volim da ga lažem. A još uvek mu nisam rekao za Stašu i ne želim da to ovako sazna.