𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 19

"Irina.", nežno izgovorim njeno ime, dok polako hodamo ka njenoj zgradi nakon dva sata u kafiću. Okrene se ka meni, a ja joj se nasmešim.

"Kad ću ja da dobijem tvoj odgovor?", zbunjeno me posmatra dok pokušava da shvati na šta sam mislio.

"Kakav odgovor?"

"Pa ja sam tebi više puta izneo svoja osećanja, a ti još nijednom nisi rekla išta na to. Hoću da znam na čemu sam.", prevalim ovu poslednju rečenicu preko usana, na šta ona spusti pogled i pokuša da izbegne odgovor i ovaj put. Uhvatim je za ruku pa okrenem ka sebi.

"Ja čekam, Irina.", ne odustanem od zamisli, iako sam primetio da je njoj neprijatno. Želim da znam.

"Ne znam šta da ti kažem, Sergej.", tiho promrmlja pa skrene pogled ka ljudima koji prolaze.

"Rekao sam ti da mi se zaista sviđaš. Čak štaviše nikad se nisam osećao ovako. Zar nemaš baš ništa da mi kažeš na to?"

"Zašto ja?", tiho upita, a ja se zbunim.

"Ne znam zašto. Zar je uopšte bitno? Bitno je jedino da mi se sviđaš.", zacrveni se, a ja pomislim kako je mnogo slatka ovako.

"Sviđaš se i ti meni, Sergej.", pogleda me na trenutak, pa skloni pogled dok tiho izgovara da je obostrano. Blistavi osmeh se pojavi na mom licu, nakon što shvatim šta je rekla.

Shvatim da smo već pred njenom zgradom, pa odlučim da iskoristim poslednje momente ovog izlaska za nešto posebno. Poljubim je kratko, pa se uz osmeh odvojim od nje.

"Vidimo se sutra.", nespretno se pozdravi sa mnom, pa krene ka zgradi. Sačekam da uđe, pa krenem svojoj kući, čim mi se izgubi iz vidnog polja.

Konačno.

•Iskra's pow•

"Bilo mi je stvarno lepo s tobom danas. Ako budeš raspoložena, mogli bismo opet nekad prošetati.", nervozno prolazi rukom kroz kratku crnu kosu, a ja se osmehnem kad shvatim da bi želeo da se vidimo ponovo.

"I meni je bilo divno s tobom. Naravno kad god poželiš."

Dođemo do Sergejeve kuće, pa stanemo pred vratima.

"Hoćeš da uđeš? Sergej se do sad sigurno vratio.", predložim, a on odmahne glavom.

"Neki drugi put.", poljubi me u obraz, pozdravi se i ode. Srećno uđem u kuću i zateknem ih sve skupljenje oko Sergeja.

"Šta sam propustila?", pridružim im se, a prva me Lena pogleda uzbuđeno.

"Kako je bilo s Nemanjom?", i Sergej prekine svoju priču i okrene se ka meni ne bi li me što pažljivije saslušao.

"Divno. I on je stvarno divan. Misliš da mu se sviđam?", okrenem se ka Sergeju, a on mi se osmehne.

"Nije mi ništa rekao, ali mislim da da."

Setim se da je i on danas bio sa Irinom, pa ga upitam kako mu je bilo.

"Konačno znam na čemu sam.", sreća blista na njegovom licu, što me zaista raduje.

"Šta se tačno desilo?"

"Ponovo sam joj rekao da mi se sviđa i tražio sam odgovor na to. Prvo me pitala zbog čega mi se sviđa, a posle mi je priznala da se i ja njoj sviđam."

"I šta si ti uradio?", Vukašin ga zainteresovano upita, a ovaj se nasmeje.

"Poljubio je i sačekao da bezbedno uđe u zgradu."

"Opa Iliću, zaista si šmeker kao što se priča.", Sofija mu namigne, na šta svi počnemo da se smejemo.

"Zahvaljujem, Sofi. Nego ima li kakvih momaka kod tebe?", nasmešeno je upita, a ja primetim kako se moj brat trznuo na ovo pitanje. Nikad se nije nešto preterano interesovao za devojke, samo za igrice i sport.

"Tu sam na neko vreme, pa nije pametno da se zaljubim, zar ne?", izvede logičan zaključak, a Vukašin se blago namršti.

"Ne treba tako razmišljati. Svako putovanje je šansa za pronaći ljubav svog života. Šta ako je tvoj princ na belom konju negde ovde, a ti ne obratiš pažnju na njega jer se nije pametno zaljubiti?", počne da drži predavanje o ljubavi, dok ga svi uz smeh posmatramo.

"Do sad sam videla samo konje, ne i prinčeve.", Sofija slegne ramenima, a u dnevnoj nastane totalni haos. E neka mu malo. Otkako je krenuo u srednju, cure se lepe za njega, a on ni na jednu ne obraća pažnju. Neka se konačno našla neka koja njega ne primećuje.

Sergejev telefon zazvoni, pa se on veselo javi, a mi ga pažljivo posmatramo. Kako izgovori Maksovo ime, Lena probledi i ode na sprat. Sofija, Sergej i ja zbunjeno gledamo za njom, a jedino Vukašin deluje kao da zna zašto je pobegla na spomen Maksa.

Pođem da ga upitam nešto o tome, ali on jednostavno odmahne rukom i ode za njom. Uvek su bili bliski, ali otkako su Lena i Sergej doselili još su bliži, ako je to uopšte moguće.

"Nije mi rekla za to.", Sergej iznenađeno kaže, a nas dve pažljivo slušamo daljni razgovor.

"Moraš da je razumeš, brate. Prvi put je u toj situaciji i ni ja na njenom mestu ne bih znao kako da se ponašam.", nervozno pokušava da odbrani Lenu, a ja još uvek pokušavam da shvatim šta se tačno desilo između Maksa i nje.

"Ne budi tvrdoglav, Maks. Pozovi je."

"Nisam ja ni na čijoj strani, samo realno gledam na ovo. Znaš da ti ja uvek želim dobro."

"Uredu, ali ne petljajte mene u to.", pozdravi se s Maksom i prekine poziv.

"Šta se desilo?", znatiželjno upitam, a on uzdahne.

"Rekao joj je da je voli, ona se uspaničila i prekinula poziv pod izgovorom da je Damjan zove. Sad on ne želi da joj se javi, a sudeći po tome što je Lena pobegla na sprat, mislim da ni ona ne želi da priča s njim.", prepriča nam u tezama, a mi se zgledamo.

Što bi Sergej rekao, Maks joj je prvi dečko i sigurno da se malo uspaničila kad joj je tako otvoreno rekao da je voli. Iskreno se nadam da će to brzo popraviti.

•Vukašin's pow•

"Leno, jesi dobro?", sednem pored nje na krevet, a ona odmahne glavom.

"Nije želeo da mi se javi jutros. Stvarno nisam želela da ga povredim, samo nisam znala šta da kažem.", počne da se pravda, a ja polako spustim svoju ruku na njeno rame.

"Nisi ništa loše uradila. Imaš pravo da uzmeš sebi malo vremena, a on to treba da razume. Ako ne može da razume, onda nije ni vredan spomena."

"Misliš da nisam glupo reagovala kad sam mu prekinula poziv?", pogleda me tužno, a ja klimnem glavom.

"Svako bi na tvom mestu reagovao isto. Ko kaže da ne bi, laže.", uz osmeh me zagrli, pa se i ja osmehnem.

"Hoćeš da odemo malo do grada?", predložim jedino što mi padne na pamet ne bih li je oraspoložio.

"Da znaš da smo mogli."

Evo ga i drugi kao što sam obećala 💙