𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 9

* Divni čoveče, hvala ti za sve. Hvala na svim ulogama zbog kojih smo plakali i smejali se. Pamtićemo te po mnogo čemu i nemoj da brineš, legende kao ti ne umiru. *

•Staša's pow•

"Kako ti je bilo sa Ivanom?"

Sedim u dnevnoj i gledam u neki bezveze pogram na tv-u dok pokušavam da se razbudim kafom. Užasno mi se spava. Ali zato moj brat nema taj problem. On od ranog jutra može da melje kao navijen. Prava tračara.

"Super nam je bilo. Konačno neko normalan s' kim mogu pričati."

Prostreli me pogledom, na šta ja ne obraćam pažnju.

"A za šta ti ja onda služim?"

"Ozbiljno me to pitaš?"

Ljuto klimne glavom.

"Pa s' tobom nikad u životu nisam mogla normalno pričati, jer si lud."

"A šta je sa Filipom?"

"Dao Bog da će taj pričati sa mnom, nakon što je snimak našeg igranja FIFE završio u vašoj grupi. Ako sam šta naučila za ovih pola godine o Filipu, to je da ne voli da gubi."

Marko počne da se smeje, pa sedne pored mene.

"Istina je da ne voli da gubi, ali neće se on dugo ljutiti. Mislim, realno, niko ne može da se ljuti na tebe previše dugo."

"Reci to našim roditeljima. Oni očito ne znaju za to, čim mogu da ne pričaju sa mnom već pola godine."

Na moj tužni izraz lica, on me snažno zagrli.

"Pusti njih, oni su ludi. Uvek im je najbitniji bio ugled, a i sama znaš da se sin fudbaler i ćerka programerka ne uklapaju u njihovo viđenje ugledne porodice."

"Nažalost, znam."

Ustanem sa kauča pa krenem ka svojoj sobi da se spremim za današnji dan. Očekuju me predavanja i gledanje Zvezdinog večernjeg treninga, ako budem imala vremena.

Iz ormara izvučem najobičnije plave farmerke i crno-belu kariranu košulju. Stavim samo maskaru i sjaj za usne pa se zaputim ka dnevnoj sobi u potrazi za telefonom.

"Šta tražiš?"

"Jesi možda negde video moj telefon?"

"Nisam, što?"

Pogledam ga zabrinuto, jer mi se nikad u životu nije desilo da zaboravim gde sam nešto ostavila. Postajem li ja to senilna?

"Ne mogu nigde da ga nađem."

"Pozvaću te i naćićemo ga. Sigurno je tu negde."

Marko okrene moj broj i nakon par sekundi začujemo "Me gustas" i Malumin savršeni glas.

Počne da prevrće očima, jer malo je reći da ne podnosi Malumu.

"Da sam znao da si ovog pederka stavila za zvuk zvona, ne bih te ni zvao."

"Ućuti, da skontam odakle se čuje."

"Čuješ da zvuk dopire negde iz kuhinje."

Uđemo u kuhinju, gde se zvuk već jače čuje, te prateći ga, otvorim mašinu za suđe. Marko samo što se ne zavali na pod od smeha, a ja ga prostrelim pogledom.

"Ne mogu da verujem da si ga ostavila u mašini za suđe! Kako?"

Setim se da sam jutros tražila moju omiljenu šolju za kafu u mašini, tako da sam ga verovatno tad i ostavila tamo.