𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 38

•Damjan's pow•

Upravo slećem u Beograd, nakon puna četiri meseca provedena u Rimu. Tako je lepo ponovo biti ovde.

"Jesi dobro?", upita me Staša, dok Luka gleda zabrinuto u mene.

"Jesam. Samo razmišljam kako je dobro ponovo biti u Beogradu. Smučili su mi se i Rim i Italija."

Na njihovim licima zablista osmeh, dok se spremamo za izlazak iz aviona.

"A veruj mi da se meni više smučio avion. Svaki treći dan ja u avionu.", požali se Luka iako znam da bi nastavio tako da živi da je bilo potrebno.

Koliko me u početku nervirao, a sad ga smatram bratom. Prošao je kroz sve ovo sa mnom, čak i više od Staše, jer smo nju poprilično izostavljali.

"Hvala ti."

Pogleda me zbunjeno pa upita "Za šta?".

"Za to što si prošao kroz onaj pakao sa mnom. Dok sam živ, neću ti zaboraviti."

"Bitno je samo da si ti konačno dobro."

Zagrli me dok nas Staša sa osmehom posmatra.

"Grlićete se posle, a sad moramo da izađemo."

Nasmejemo se i krenemo ka izlazu iz aviona. Uzmemo prtljag i zaputimo se ka izlazu sa aerodroma. Čim izađemo, ugledamo Marka i Žuleta. Marko me odmeri pogledom više puta, pa mi onda zbunjeno priđe.

"Auu, na šta ličiš. Jesi dobro?"

Staša ga prostreli pogledom, a ja počnem da se smejem.

"Sad jesam."

Priđe nam i Žule, koji me sumnjičavo pogleda.

"Šta znači Sad jesam?"

Luka se ubaci između nas dvojice i zauzme se za mene.

"Pustite dečka da se odmori malo. Verujem da bi više voleo da ode kući nakon četiri meseca, nego da objašnjava vama dvojici šta je radio."

"Uredu. Ali nemoj da mislite da ćete se tako lako izvući."

Primetim kako Staša prevrće očima, ali ništa ne kaže. Sednemo u auto i nakon dvadeset minuta se nađemo u Stašinom i Markovom stanu. Samo što uspem da sednem na kauč, Marko sedne preko puta mene i počne da me ispituje.

"Je l' možemo o ovome da pričamo sutra? Umoran sam od puta.", molećivo ga pogledam, i on nakon par trenutaka uzdahne, očito se predajući.

"Uredu, ali sutra šta god da se desi očekujem da saznam istinu."

"Obećavam da ću sve da ti kažem."

•Luka's pow•

Damjan ode u Stašinu sobu da spava, a mi ostanemo u dnevnoj.

"Kakav je osećaj biti kući nakon četiri meseca?", Žule se okrene ka Staši, što izazove osmeh na njenom licu.

"Divan. Ipak je kući najlepše."

"A ti konačno više nećeš morati putovati stalno 'vamo - tamo. Mada i dalje ne kontam ni što si to do sad radio."

Nasmejem se i zagrlim Stašu.

"Bitno je da ja znam što sam to radio. Nego, znaš šta mi je najviše falilo?"

Zamisli se na par trenutaka, pa odmahne glavom.

"Igranje FIFE.", kako to izgovorim oni puknu od smeha.

"Ispravićemo to onda.", izgovori Gobelja dok pali plejstejšn.

Dohvatim džojstike i zvanično započne FIFA maraton.

•Staša's pow•

Nakon dvadesete partije FIFE zaredom, odlučimo da prekinemo.

"Ja bih trebao da krenem. Nisam Ivana video sto godina.", kaže Luka dok ustaje sa kauča.

"Vidimo se ujutru.", ispratim ga do vrata i poljubim.

Vratim se nazad u dnevnu i pogledam u Filipa.

"Ti ne planiraš da ideš?"

Uvređeno me pogleda, pa kaže kako će da ide ako mi smeta.

"Šalim se, Fićo. Naravno da mi ne smetaš. Zabavnije je kad si ti tu."

"Znaš da si mi falila. Četiri meseca sam proveo bez kvalitetnog rivala u FIFI. Niko sem tebe nema pojma."

Nasmejem se i zagrlim ga.

"Sad ćemo opet da igramo svaki dan. Dosadiće ti da gubiš."

"Mnogo si mi ti nešto samouverena. Nisi igrala mesecima, a ja igram svaki dan. Zar onda ne misliš da sam se poboljšao?"

"Ma da igraš dvadeset četiri sata dnevno, nećeš igrati bolje od mene. Videli smo i malopre."

"To sam te ja pustio malo da te ne brukam pred dečkom."

"Možeš misliti šta hoćeš, ali oboje znamo šta je istina. Je l' da Marko?"

"Izvini, druže moj, ali moram da priznam da je moja sestra ipak profesionalac za FIFU."

"Hvala, hvala. Odoh ja da proverim Damjana, a vi nađite neku tekmu da gledamo."

Uđem u moju sobu i primetim kako Damjan i dalje spava. Još uvek je pomalo bled, ali proćiće i to vremenom, kao što je i ovo prošlo. Popravim pokrivač i vratim se s' momcima da gledamo fudbal.

•Damjan's pow•

Čujem buku u dnevnoj, pa polako ustanem iz kreveta. Skontam da sam prespavao kod Staše, a odmah zatim shvatim i da će me Marko sad udaviti pitanjima. Izađem iz sobe i ugledam Stašu kako sedi na kauču, kao da su je upravo probudili i raspravlja se sa Markom i Žuletom oko nečega.

"Šta se dešava?", upitam ih zbunjeno, a oni se okrenu ka meni.

"Ma debili hoće da igraju FIFU, pa su me probudili.", Staša iznervirano izgovori.

Sad su ga najebali, jer Staša mrzi kad je neko probudi.

Iznervirano ustane, i noseći jastuk sa sobom uđe u svoju sobu, ostavljajući me na milost i nemilost njima dvojici.

"Je l' došlo vreme da ja konačno saznam tu strogo čuvanu tajnu?", upita me Marko, ali moj odgovor prekine zvono na vratima. Ne čekajući ni sekunde krenem ka vratima. Otvorim ih i ugledam Luku.

"Sam te Bog posl'o da me spasiš ove napasti."

Pogleda me zbunjeno, pa nakon što mu kratko objasnim, počne da se smeje.

"Je l' Staša budna?"

Pred nama se u tom momentu pojavi ona.

"Dobro jutro.", priđe mu i poljubi ga na blic, te ga uhvati za ruku i krene s' njim ka svojoj sobi.

Prosto je neverovatno kako on utiče na nju. Sama njegova pojava je dovoljna da se ona smeje i da bude srećna, a kamoli šta više. Veza im je postala poprilično ozbiljna u poslednja četiri meseca, što me veoma veseli.

Moja najbolja prijateljica, koja je mislila da nikad neće naći dečka, je našla svog princa na belom konju, iako bi Luki više pristajalo princ u belom dresu.

"Zašto ti i dalje stojiš u hodniku? Dolazi 'vamo da mi kažeš šta se desilo.", začujem Markov glas, pa prevrnem očima. Rak me nije ubio, ali Markovo smaranje definitivno hoće.

Moglo je i duže, ali sam sat vremena provela pišući nastavak i napisala sam preko 600 reči, da bih sve obrisala jer mi se ne sviđa 😧

Ubrzala sam radnju jer mi je bilo dosadno da ponovo pišem o istom. Nadam se da vam ne smeta 💙

Takođe, moram da vas obavestim da sutra uveče putujem u Italiju, a vraćam se u ponedeljak noću. Tako da se ne čudite ako ne bude bilo nastavaka 😕💙