𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 31

"Do kad ćeš da me izbegavaš?", uhvatim Irinu za ruku pre nego što uspe da pobegne od mene, na šta me ljuto pogleda.

"Do kad ćeš ti meni dosađivati, Sergej?", uzvrati istom merom, što mi još više uništi raspoloženje. Zaista sam zajebao ovaj put.

"Dok mi ne oprostiš.", pogledam je molećivo, a ona se ironično nasmeje na to.

"Rekla sam ti već hiljadu puta da ne želim da te vidim uopšte. Ko zna šta si sve još slagao pored toga.", ljuto istrgne ruku iz moje, na šta frustrirano uzdahnem. Mnogo je tvrdoglava.

"Ma daj, Irina, i sama znaš da nisam ništa više slagao. I to sam slagao samo jer sam želeo da ti se svidim.", pogleda me na trenutak i taman se ponadam da će se stvari popraviti, ona odmahne glavom i ode niz hodnik, ne obraćajući pažnju na mene.

"Dobro si?", ugledam Nataliju ispred sebe, pa samo klimnem glavom. Što bi se ovo sad nje ticalo?

"Ne deluješ mi dobro.", ostane uporna, a je zbunjeno pogledam.

"Je l' ti možda treba nešto, Natalija?", nestrpljivo upitam, jer baš i nemam puno živaca za nju. Možda sam i previše grub, ali jednostavno mi ne leži kao osoba.

"Samo sam se zabrinula za tebe.", kaže kao brižno, na šta mi dođe da prevrnem očima, ali odlučim da budem fin.

"Hvala ti, ali ne moraš ti da brineš. Zar ne misliš da će Aleksa da se ljuti što pričaš sa mnom?", aludiram na to što je njen dečko iz nekog razloga neprijateljski nastrojen prema meni. Ali dobro, ne moraju uvek svi da te vole.

Vidim da joj nije baš pravo što sam ga spomenuo, ali nije me preterano briga. Ostavim je pred vratima kabineta i krenem ka izlazu iz škole. Ovo je bio isuviše dug i naporan dan da ne bih poželeo da šmugnem odavde što pre.

"Sergej!", začujem Nemanju kako me doziva pa se okrenem ka njemu.

"Reci, brate.", pomalo nervozno se osmehnem dok pogledom ponovo potražim Irinu. Želim jednom za svagda da rešim ovo s njom, jer me njeno ignorisanje mnogo nervira.

"Ideš kući?", upita me uz osmeh, pa mu potvrdim klimanjem glavom.

"Neće ti smetati društvo?", zbunjeno ga pogledam, jer se obično vraća s Iskrom iz škole.

"Ma ne smeta, samo si me malo iznenadio. Niste se nešto posvađali?", zabrinuto pitam, jer zaista smatram da nam ne treba još jedna drama. Ionako ih je i previše poslednjih dana.

"Naravno da nismo. Iskra nije imala poslednja dva časa, pa je ranije otišla kući.", pojasni mi kroz smeh, na šta se i ja osmehnem. Kako sam uopšte mogao i da pomislim da će se njih dvoje posvađati?

"Šta ćeš da uradiš s Irinom?", uozbilji se, a ja ni sam ne znam šta bih mu rekao. Polako odustajem od ovoga, jer ni nakon svih mojih pokušaja situacija se nije promenila ni najmanje.

"Ne znam, Nemanja, ne znam. Šta uopšte ja više mogu da pokušam da bi ona meni oprostila?", razočarano ga upitam, pa i on spusti pogled.

"Odustaćeš?", šokirano me pogleda, a ja slegnem ramenima.

"Ne vidim da mi preostaje išta drugo."

•Lena's pow•

"Neće doći ni danas, zar ne?", razočarano upitam Vukašina, jer mi nekako fali druženje sa Veljkom. Pogleda me na trenutak, pa spusti pogled i nemo odmahne glavom. Danima unazad Veljko me izbegava, a ja ne kapiram šta se dešava. Mislila sam da smo prijatelji, a onda je samo prestao da priča sa mnom i sad ne znam šta da mislim.

"Rešio je da te izbegava sve dok se tračevi ne smire.", slegne ramenima, a ja dobijem utisak da je ljut na mene, jer sam ja kriva što manje vremena provode zajedno. Pođem nešto da mu kažem, ali me zvuk mog telefona zaustavi. Prevrnem očima kad vidim ko me zove, a to isto radi i Vukašin.

"Javi mu se više. Uši me bole zbog tog telefona.", iznervirano mi odbrusi, pa ja nevoljno povučem zelenu slušalicu i prislonim telefon uz uvo.

"Napokon.", začujem taj glas nakon više od sedmicu dana i ne mogu reći da mi nije drago. Iako sam i dalje ljuta jer me optužio da imam nešto s Veljkom, nedostajao mi je.

"Da čujem.", ozbiljno izgovorim, pa čujem smeh s druge strane telefonske veze.

"Izvini. Znam da sam kreten, ali šta da radim kad mi je stalo do tebe. Teško mi pada što toliko vremena provodiš s njim, jer bih voleo da sam na njegovom mestu, a ne ovako daleko.", iskreno se izvini, a meni se odmah nacrta osmeh na licu. Popnem se na sprat da ne smetam Vukašinu, jer je ionako već ljut na mene.

"Znam, Maks, i ja bih volela da možemo da se viđamo svakodnevno kao u Mančesteru, ali tako je kako je. Zaista nemaš nijedan razlog da budeš ljubomoran na Veljka. On mi je samo prijatelj."

"Shvatam, Leno. Obećavam da više neću imati ovakvih ispada. Samo da sve između nas bude uredu."

•Nemanja's pow•

"O čemu ste želeli da pričamo?", upitam smoreno, nakon što sednem za sto nasuprot roditeljima.

"Čuli smo od Ivane da imaš devojku. Zašto nas dvoje ne znamo ništa o tome?", tata me strogo pogleda, na šta prevrnem očima.

"Možda zato što vas nikad nema kući ili pak jer vas nikad nije bilo briga za to.", dam im logičan razlog, pa dobijem priliku da posmatram kako se samo još više mršte.

"Nemanja, ne budi bezobrazan!", povisi ton, a ja se uz ciničan osmeh isključim i uopšte ne slušam daljnji tok razgovora. Iznerviraju se još više kad to napokon shvate.

"Ti si totalno van kontrole!", tata ljuto ode od stola, a mama se smiri pre nego što nastavi razgovor sa mnom.

"Ko je ta devojka sa kojom se viđaš?", upita sasvim smireno, pa ja odlučim da bar ovaj put odgovorim na dato pitanje.

"Iskra, ćerka Marka Gobeljića.", kažem kratko, a ona me pogleda iznenađeno kao da ne veruje u to što čuje.

"Koliko to dugo već traje?"

"Ne vidim zašto te to toliko zanima.", ne izdržim da budem fin s njom, pa ugledam kako se namrštila.

"Nećeš se više viđati s njom.", iz čista mira kaže, a ja je pogledam kao da nije normalna.

"Zašto ne?"

"Ne želim da te vidim u blizini Gobeljićeve ćerke.", samo tako ustane od stola i ode, ostavivši me s milion pitanja u glavi.

Koji se đavo upravo desio?

Ovo je poslednji spreman deo, tako da ne znam da li ću stići šta da napišem za utorak. Ne smem da zajebem ocene sad pred kraj 🙈💙