Zvuk srca

1.deo

"O čemu si htela da pričamo?", postavim joj pitanje, jer je opet ona bila ta koja me je pozvala.

"Više je usluga. Mogla sam te to pitati i preko telefona, ali..", počela je da priča ubrzano pa odlučim da je prekinem.

"Camille samo reci.", kažem joj sa blagim osmehom na licu.

"Da li možeš sutra čuvati Naomi? Ili je barem čuvati sa mnom?", upitala me je uplašeno, a ja se nasmejem.

"Stvarno si to htela da me pitaš?", upitala sam sada ja nju, a ona je klimnula glavom.

"Nora, ne znaš kakvo je to dete davež! Ne mogu izaći na kraj sa njom. Kada si ti tu ona je mirna i sluša te.", govorila je ubeđujuću me.

"Ima samo četiri godine, Camille. Zar stvarno očekuješ da dete u tim godinama bude mirno kad mu kažeš to?", priupitam je i podignem obrvu, a ona spusti šolju koju je držala u vis i teško izdahne.

"Pa možeš li?", kaže upitno, a ja slegnem ramenima.

"Nisam sigurna. Možda ću pomagati mami i sutra, jer neće stići sve stvari da prenese sada. Ako budem slobodna javiću ti.", odgovorila sam joj, a ona je klimnula glavom.

"Kada smo već kod toga. Zašto joj uopšte pomažeš?", priupitala me je, a ja na trenutak ne odgovorim ništa, dok ispijam poslednji gutljaj kafe, te dam odgovor. "Istina je da imamo te trenutke kada se posvadjamo, ali svejedno znam da bi ona meni pomogla da mi je potrebna pomoć. A i svejedno te svadje se brzo zaborave."

Nakon zadnje rečenice, se oglasi moj telefon. Pogledam i to je bila poruka od mame.

"To je moj poziv.", rekla sam, dok sam iz torbice vadila novac i ostavila ga na sto.

"Ti ćeš sledeći put.", izustila sam i zaustavila Camille da se požali.

"Volim te.", izgovorila sam, poslala joj poljubac koji ona uzvrati i krenula ka izlazu iz kafića.