Zvuk srca

101.deo

"Da li si nekada posetila Prag?", upitao me je, dok je stajao kraj radnog stola u kuhinji i posmatrao me, dok sam spremala večeru.

Pogled usmerim na njega. Njegove oči su već na meni, dok on stoji prekrštenih ruku, čekajući moj odgovor.

"Iskreno ne. Nisam.", odgovorila sam, a on klimne glavom.

"A da li bi želela?", upitao me je opet, a ja suzim oči na njega.

"Da li planiraš putovanje?"

Sada ja njega upitam, a on se nasmeje. "Samo ako želiš ići sa mnom."

Na mom licu se pojavi široki osmeh, a u sledećem trenutku mu skačem u zagrljaj.

"Naravno da želim.", govorim, a on klima glavom.

"Onda idemo u Prag.", kaže, a ja ne mogu da verujem.

Poljubim ga, a on me uhvati oko struka. Njegove ruke me stežu i ne planiraju da me puste. Niti želim to. Ali onda se setim večere.

"Moram završiti večeru.", kažem, ali on ne popušta.

"Možemo naručiti hranu.", pronalazi izgovor samo da bi me i dalje držao.

"Nećemo da naručujemo. Uskoro je gotovo.", govorim ozbiljnim tonom, a on teško izdahne kroz nos.

Njegove stisak polako popušta, a ja se isto tako polako povlačim. Kada se konačno izvučem, poljubim ga na blic i vraćam se hrani.

Odjednom opet osećam njegove ruke s ledja, dok stavljam iseckano povrće u tiganj sa vrućim uljem.

"Coline, odvlačiš mi pažnju.", govorim sa osmehom na licu, dok mešam povrće.

U sledećem trenutku kroz moje telo prolazi jeza, od njegovog ujeda na mom vratu.

"Ješćeš zagorelu hranu.", govorim mu, jedva, a on se nasmeje.

"Ako je tebi zagorela onda ću je svakako jesti.", kaže, a ja se okrenem i malo ga odvojim od sebe. "Ali ja ne želim zagorelu hranu."

Madjutim, on ne popušta. Pomera me od šporeta, a ja se mrštim. Sklanja tiganj za ringle i gasi iste. Prenego što uspem bilo šta da kažem, ne osećam tlo pod nogama. Nalazim se u njegovom naručju, dok se kreće ka mojoj spavaćoj sobi.

"Naručićemo hranu.", govori, a ja se smejem, dok se rukama držim oko njegovih vrata.

•••

"Šta želiš da naručim?", upitao me je, kada je rukom dohvatio telefon sa noćnog stočića.

"Želim pastu.", govorim, dok se okrećem ka njemu.

On klima glavom dok bira broj. Gledam ga, dok naručuje dve paste i divim se njegovoj lepoti. Tako je savršen. Njegove oči fokusirane na mene, priča smireno, dok rukom prolazi kroz moju kosu. Ubrzo, prekida poziv i ostavlja telefon.

"Dolazi za pola sata.", saopštava mi, a ja glavu položim na njegove grudi, ne planirajući da se pomerim od njega.

"Nisi hteo moju hranu, sada ćeš ležati tu dok ne čujemo zvono.", govorim, grleći ga čvrsto.
Iako sam svesna toga da u sekundi može da me pomeri.

"Ko kaže da je ta hrana za mene? Ja sam svoje pojeo za večeras.", zadirkuje, a ja dižem glavu i upućujem mu oštar pogled.

On se smeje, zbog čega ga udaram pesnicom u grudi, iako on to čak i ne oseća. Odjednom me okreće, tako da je sada iznad mene.

"Možda bih mogao da uzmem još koji zalogaj.", kaže i opet ljubi moje usne.

Ubrzo se čuje zvono na vratima. Odmah je skočio iz kreveta i krenuo da se oblači dok je išao ka vratima. Ja se navalim nazad na jastuk i smejem se, dok mu dobacujem majicu.