Zvuk srca

27.deo

Stojim ispred kafica pokušavajući da udahnem vazduh i smirim nervozu kako mama ne bi primetila. Inače me neće ostaviti na miru dok ne kažem šta se dešava. Ne umem da je lažem. I ne volim to da radim. Ali ne mogu da joj kažem za Colina. Ne bi me ni podržala u tome. Već sam rekla njeno mišljenje o tome. I ono se neće promeniti.

Kada se konačno smirim koliko toliko, otvorim vrata i potražim je pogledom. Čim je ugledam krenem ka stolu i odmah naručim jednu kafu. Nasmejem se i pozdravim s njom, a onda sednem paralelno od nje. Njen izraz lica je bio ozbiljan. Moj osmeh nestane sa lica čim je postavila svoje pitanje. "Šta se dešava sa tobom i Colinom?"

Počinjem da se vrtim po stolicu dok tražim odgovarajući odgovor. "Kako to misliš?"

Prokletstvo ništa drugo mi ne pada na pamet.

"Leonora draga, zar stvarno misliš da neću prepoznati svoju ćerku? I to još u haljini koju sam ti ja kupila.", govorila je ozbiljnim tonom i gledala me pravo u oči.

Trebalo je da znam. Ispala sam tako glupa, više puta. "Znam kako izgleda, ali sve što ti mogu reći, jeste da se to neće ponoviti. Danas sam shvatila kako tvoje mišljenje jeste istinito. Colin je prošlost od ovog trenutka."

Sve što sam rekla sam i mislila. Colin je završena priča. Nisam povredjena zbog onoga što je rekao, već sam ljuta. Besna sam na njega. I sva mržnja iz prošlosti se vratila. Kada sam rekla da sam ga mrzela ranije, bila sam iskrena. A sada je uspeo da tu mržnju opet uvuče u mene.

"Hvala.", kažem konobaru koji donese moju kafu.

"Znaš da te volim. I želim da budeš srećna, ali sa momcima kao što je on, nećeš naći sreću.", rekla je, a ja klimnem glavom.

"Svesna sam toga. On mi je to lično dokazao.", izustila sam i osmehnula joj se.

Bila je u pravu, a ja je nisam slušala. Ali pokazao je sam kakav može biti tako de me više nije briga za njega. Samo mi je žao svake devojke koju uspe da zavede kao mene da bi se igrao sa njima.

Nakon razgovora o njemu pričale smo o nekim nebitnim stvarima. Pričala sam joj o nekim ispitima, o Camille, ona meni o svojim danima tamo. Govori kako joj nedostaje da me dočekuje kući. Oduvek smo bile nas dve. Jesmo se svadjale, ali kao što sam rekla Camille, svejedno mi smo tu jedna za drugu uvek. Tata je umro kad sam bila mala i oduvek smo bile same. Navikle smo se na to da čekamo jedna drugu da se vrati kući. I meni je čudno. Tišina je u kući. Nema naših dugih razgovora ili naših svadja. Mirno je i tiho.

"Ne brini. Možemo se vidjati. Ili ovako ili ću ja doći kod tebe ili ti kući kod mene. Svaki put kada imaš slobodnog vremena.", govorila sam joj, kako bih joj skrenula misli sa toga i pokušala da joj kažem kako to što ne živimo zajedno ne znači da se nećemo vidjati.
Još uvek smo majka i ćerka. Uvek će biti tako.