Zvuk srca

19.deo

Colin Foster

Otišla je u sobu, a onda sam se okrenuo i otišao u svoju sobu, kako bih uzeo neke stvari za nju. Međutim dok sam tražio garderobu, jedino sam mislio o tome kako je u sobi prekoputa i tušira se. Kako joj voda kvasi kožu i mokri njenu zlatnu kosu.

Morao sam da prestanem da mislim o tome. Želim da promeni svoje mišljenje o meni. A neću uspeti u tome, ako je uplašim, pokušavajući svašta. Znam kakva je devojka.

Preturam po svom ormaru i pronalazim svoju majicu i trenerke. Biće joj veliko, ali nije strašno. Nemam nikakve ženske stvari u kući. Dohvatim ono što sam pronašao i zatvorim orman. Okrenem se prema vratima i izadjem kroz ista. Čim otvorim vrata sobe prekoputa, začujem vodu i kroz sobu se osetio miris mog šampona. Ubrzo je zvuk vode nestao i prenego što sam uspeo da ostavim stvari i izadjem, ona je izašla iz kupatila samo sa peškirom oko sebe.

Njene oči su pronašle moje, dok sam sve sile koristio da je ne pogledam celu.

Njena mokra zlatna kosa pada u valovima preko njenih ramena. Kapljice vode se slivaju niz njenu kožu, dok rukama pridržava peškir kako ne bi pao. Oči joj sijaju, dok ja čak ni ne pokušavam da pomerim svoj pogled. Ne progovaramo ni reč, dok se kroz sobu širi miris mog šampona koji je koristila. U njenim očima sam mogao da primetim neprijatnost, zbog čega sam skupio snagu i konačno se pomerio.

"Ovo sam našao.", kažem i spustim stvari na krevet, dok ona prati moj pokret i klima glavom.

Pogledam je još jednom pre nego što izadjem. Stanem ispred vrata i preko ramena pogledam u njih. Na trenutak sklopim oči, pokušavajući da smirim svoje misli. Odvojim se od vrata i spustim dole u dnevnu sobu gde sipem sebi jednu čašu viskija koji popijem odjednom. Tup udarac koji nastupi nakon što spustim času na trenutak se čuje oko mene. Alkohol u meni polako smiri živce, dok čekam da ona sidje sa sprata.

Tako je prokleto savršena. Još u onom izdanju. Samo u peškiru. Trenutak kada samo tanki sloj tkanine prekriva njenu božanstvenu lepotu. Na momenat se javila želja da pomerim taj peškir i pokažem joj o čemu mislim od juče, ali njena neprijatnost u očima i mala doza straha, me je sprečila u tome.

Medjutim, taj strah nije bio da bih mogao nešto da joj uradim, već drugačija vrsta straha koju ne mogu ni da objasnim rečima tek tako. Zato sam samo otišao.

"Treba mi još jedno piće.", kažem sam sebi i sipem još jedno, te isto popijem.

Pogledam u praznu času, te se nasmejem kada se setim kako je baš viski bio razlog našeg prvog razgovora, a isto tako i svadje. Sa tim mislima, polako vraćam film u glavi.