Zvuk srca

96.deo

Colin Foster

"Udaj se za mene.", kažem tek tako, a ona se potpuno ukoči.

Pogledam u nju, a ona se bila šokirana. Čekam odgovor, ali ga ne dobijam.

"Ovo nisam planirao one večeri, a ni ove sada.", dodam, a ona gleda u mene kao da ne diše.

Ona čak i ne trepće, dok konačno ne progovara.

"Da li si ozbiljan?"

Njen zbunjeni i srećni izraz lica je vredan zlata. Taj mali osmeh koji trenutno nosi na svom licu mi daje još više samopoizdanja.

Od kada sam ja danas ugledao na vratima to je bilo to. Shvatio sam je sve u vezi nje ozbiljno. Ona je ta sa kojom želim da živim ostatak života.

Ona u crnoj haljini koja savršeno oblikuje njeno telo, ističući njene vitke obline. Njena kosa, duga i svilena, pada u blagim talasima oko njenih ramena, obasjana svetlom, dok njene zelene oči, pune života i tajne, privlače pažnju svakog mog pogleda. Haljina je elegantna, ali i zavodljiva, sa finim, besprekorno krojenim detaljima koji prate svaki njen pokret. Tkanina se lepo prilagođava njenim oblinama, naglašavajući njen struk i blago ističući liniju bokova, dok donji deo haljine lagano pada i nežno se širi prema tlu.

Njena pojava me je ostavila bez teksta.

"Znam da možda zvuči strašno i brzo. Ali poznajemo se toliko dugo. A ono što osećam prema tebi nikada nije bilo ovoliko ozbiljno. Andjele, ti si osoba koja mi je potrebna da bih normalno disao. Osoba koja me održava u životu. Osoba zbog koje se uopšte budim ujutru.", govorim sa toliko ozbiljnosti i ljubavi.

"Ali moj fakultet. Imam samo još jednu godinu.", govorila je zabrinuto, ali sam bio svestan toga.

Uspravimo se, da sada oboje sedimo jedan ispred drugog. Naši pogledi zaključani, ne usuđujemo se da prekinemo tu vezu.

"Fakultet ćeš svakako završiti. Nemam plan da te odvratim od toga. Sačekaću. Jer si vredna toga. Samo prokleto moram dati doznanja svima da si moja.", kažem i spuštam usne na njen vrat gde ostavim jedan nežan poljubac, a onda nastavim. "Ovo nije bio plan. Nemam čak ni prsten sada, ali večeras sam shvatio da si ti sve što želim."

"Volim te, jedina. Reci da.", kažem dodatno, očajan za njenim potvrdim odgovarom.

"Da. Da, da, da i da.", kaže, a ja se osećam kao da umirem.

Pristala je. Ona je rekla 'da'. Ljubim je, a naši osmesi ostaju na licu. A onda se odvojimo i jedino što radimo jeste da se gledamo. Naši pogledi se ne pomeraju.

Naši pogledi se preplitaju i tišinu ispunjavaju nečim neizgovorenim, ali očiglednim – ljubavlju koja je u tom pogledu postojala, u tom trenutku u kojem smo bili potpuno ujedinjeni, bez potrebe za bilo kakvim dodatnim rečima.

Pronašli smo mir jedno u drugom, a svet oko nas se smiruje, kao da je samo naš..
Opet joj ljubim usne, a ona uzvraća, dok prelazi polako u mom krilu. Ukus njenih usana i osećaj njenog tela uz moje su neopisivi. Nikada nisam ni pomislio da ću ovoliko žudeti za nekom devojkom. Leonora je posebna na milion načina, na koje ni ona sama nije svesna. Kada bi mogla videti kako je moje oči gledaju, tada bi shvatila.

"Volim te.", izustila je kroz poljubac, a ja joj odmah uzvraćam.

"Volim i ja tebe.", govorim i osećam to.

Osećam svaku emociju. Osećam ljubav koju joj pružam i pokazujem. Toliko jako da je ovo jedina istina na svetu.