Zvuk srca

37.deo

Dodjem do kuće, a on me i dalje prati. Nisam morala celog puta da se okrenem i proverim, je li tu, jer sam znala da jeste. Njegov miris parfema me je celog puta grlio. I to me izludjivalo. Medjutim, kada dodjem do kuće, umesto da udjem unutra, kada je otključam, sednem na stepenicama od trema, a onda ga pogledam i on sedne pored mene. "Šta radiš?"

Moje pitanje ga natera da uzme trenutak da razmisli i nakon par minuta da odgovor. "Pokušavam da ti ne prilazim. Kao što si tražila."

Njegove reči me nateraju da pogledam oči koje su već gledale mene, a onda se nasmejem.

"Vidim da ti ne ide baš po planu.", rekla sam i onda pomerila pogled ispred sebe.

"Ne mogu si pomoći, valjda.", rekao je i onda je nastala tišina.

"Ne možemo ovako. Dosta mi je svadje.", govorila sam i gledala u daljinu.

Neko vreme smo ćutali i sedeli u zajedničkoj tišini. Njegova trenutna blizina mi je davala mir, osećala sam se bezbedno. Ali svejedno sam želela da me privuče bliže sebi. Da me uzme za sebe. Ali nijedno od nas nije ništa preduzimalo. Ćutali smo, zagledani u daleke planine ispred nas.

"Ne možeš raditi ovo. Radiš sve kako bi me privukao sebi, a onda odjednom ništa.", govorila sam kako bih prekinula tišinu.

"Ja sam osoba Coline. Nisam igračka kojom ćeš se igrati kada ti je dosadno.", dodala sam i odmah dobila njegovu pažnju.

"I ne mislim da si igračka, Leonora."

"Ali se ponašaš kao da jesam.", obrisim mu, ali se odmah smirim.

"Zato što sam idiot, okej? Radim nešto iako znam da ne treba da radim to. Ne želim da te povredim, a ipak te povređujem.", govorio je, gledajući u daljinu.

Približim mu se, te samo navalim svoju glavu na njegovo rame. Osetim njegov iznenađen izraz lica, ali onda i njegovu glavu na svojoj. Taj trenutak je bio savršen. Trenutak pun nežnosti izmedju nas. Moja ljutnja je tek tako nestala. Želim da se pomerim, ali ne mogu. Sve što želim je on. To sam shvatila. Ali sam svesna da se nešto dešava i da su moje misli samo fantazija. "Mogu ti reći kako je sve što sam rekao da te pridobijem bilo tačno, ali znam da ću već sutra reći nešto što će te povrediti."

Njegov glas prekida tišinu. Pogledamo jedno u drugo i shvatam da smo previše blizu. Moj pogled predje na njegove usne. Mogla sam da osetim kako me vuku ka sebi. To će biti moja greška. Moja presuda. Koliko me vuku, toliko se odupirem, ali kada shvatim da će mi srce iskočiti, poljubim ga. Slušanje srca, kada razum govori suprotno se nikad nije dobro pokazalo. A verujem da neće ni sad.

U sledećem trenutku se nadjem u njegovom krilu, kad nas on odvoji, ali ne dozvolim ništa da kaže. "Želim ovo koliko i ti. A sutra možemo nastaviti da se pravimo da se ništa ne dešava."
Krenem opet na njegove usne, a on se ne buni, već me rukama čvrsto drži za struk i ubrzo sa usana prelazi na vrat. "Unutra."

Govorim kratko, jedva dolazeći do daha, aludirajući na kuću, a on me u jednom momentu već podigne u svom naručju i krene ka vratima.