Zvuk srca

24.deo

U autu smo oboje ćutali. Izmedju nas se čula samo tišina koja je bila nepodnošljivo glasna. Ali ni jedno od nas nije htelo da je prekine. Ćutali smo i slušali tišinu i zvuk motora koji radi. Svoje prste stavim na usne i sklopim oči. Uradio je to da me majka ne bi videla. Ali je opet uradio to. I prokleto, osećaj je bio fantastičan. Nisam želela da se završi, ali kada jeste, želela sam još. Želela sam njegove usne. Sklopim šaku u pesnicu i otvorim oči.

Pogledam u njega na trenutak, a onda na cestu ispred nas i shvatila da se približavamo mojoj kući.

"Izvinjavam se zbog poljupca.", rekao je i konačno ugasio tišinu izmedju nas.

Odahnem glavom. "Ne moraš da se izvinjavaš. Uradio si šta si morao."

Na moje reči je klimnuo glavom i samo nastavio ka želenoj lokaciji. Želela sam da kaže kako nije uradio to samo zato što je morao. Već zato što je želeo. Zato što je želeo da me poljubi. Kao sinoć. Znam da je želeo. Ali se uznemirio. Ali ćutao je. Nije govorio ništa. I prihvatila sam to. Nastavila sam da se vozim u tišini.

Medjutim, uskoro smo stigli. "Hvala."

Kratko sam se zahvalila i izašla iz auta, koračajući do vrata. Dok sam tražila ključ u torbici, našla sam se okrenuta i susrela sam njegov pogled.

"Uradio sam to zato što želim. Ne samo zato što sam morao.", rekao je i opet me poljubio.

Ovog puta me privukao bliže sebi, stavljajući ruke na moj struk, dok sam ja svojim rukama, njega obgrlila oko vrata. Osećaj je bio neverovatan. Njegove usne na mojim, dok naši jezici vode bitku. Niko nije uspeo da mi stvori osećaj koliko je taj neko željan mene. Mojih usana, mojih dodira ili mog tela. Nek' sam prokleta, ali nisam želela da ovaj poljubac stane. Ali morao je. Nismo imali toliko vazduha.

Odvojili smo se, a ja nisam mogla doći do daha. Teško sam disala, dolazeći do neophodnog kiseonika. A ni on nije bio bolji. Borili smo se za vazduh, izgubljen u poljupcu. Na trenutak se nasmejao. "Nikada te nisam zapravo mrzeo."

Rekao je, te se okrenuo i krenuo ja autu. "Ja tebe jesam. I to previše." Viknem iza njega, a on se okrene, hodajući unazad. "Ovo sad govori drugačije, andjele."

Konačno je ušao u auto i samo otišao. Ja se vratim traženju ključa i kada napokon udjem u kuću, bacim se na kauč. Nasmejem se i shvatim da je u pravu. Jesam gajila mržnju prema njemu. Ali je postojao i čudan osećaj koji sam uvek potiskivala zbog te mržnje. Trenutno se osećam savršeno. I on je zaslužan za to. Ko bi rekao da će se ovo ikada desiti? Da će mi srce zaigrati od njegovog poljupca. Da će uspeti da upali sve u meni samo svojim dodirom. Da će u meni probuditi osećaj i želju za još.