Zvuk srca

31.deo

Leonora Carrington

Kako sam danas položila i poslednji ispit uzela sam par dana samo za sebe. Potrebno mi je, najviše zbog nervoze oko Colina. Odakle mu pravo da me ljubi i onda kaže kako je to bila greška? Nije onda morao to da radi. Mogao je pustiti da mislim da je to bilo zato što je morao. Ništa više. Ali ne on je morao da me poljubi opet, a onda se pravio da to nije ni uradio. Tsko ga mrzim.
Dok sam u dnevnoj sobi sedela i gledala televizor, začula sam zvono na vratima. Odmah mi je na pamet pao Colin. Nema ga već danima. Možda mu je dosadila neka pa se vratio opet ovde.
Prilazim vratima koja se opet začuju i kada ih otvorim ispred sebe vidim samo buket ruža. Medjutim bio je dovoljno veliki da se ne vidi osoba.

"Coline, ako si ti, moliću te da se okreneš i odeš!", kažem drsko, medjutim kada osoba pomeri buket u stranu, moje raspoloženje se odmah popravilo.

"Michael!", uzviknula sam i odmah mu skočila u zagrljaj.

Tako sa mnom oko vrata je ušao unutra i nogom zalupio vrata. Ostavio je buket na komodi kraj vrata, a tada i ja stanem na noge. Medjutim, moj osmeh nestaje i udarim ga jednom u grudi. Moj postupak ga je zbunio. "To je zato što se ne javljaš."

Udarim ga opet. "A ovo je zato što se ne javljaš Camille i ona pati idiote."

Onda ga opet zagrlim. "Ali sam presrećna što si ovde."

Kada se konačno odvojim od njega on me pogledao čudno. "Da li si završila sa izavljivanjem svoje ljubavi prema meni?"

Na njegovo pitanje ga poljubim u obraz, a onda udarim još jednom. "Sada jesam."

Na moje reči se nasmejemo i tada me privuče u još jedan zagrljaj. Stvarno mi je nedostajao. Poput brata kojeg nisam imala. On je uvek bio tu. Kada mi je otac umro, jesmo bili mali, ali je bio moja najveća podrška.

Kada se smestimo u dnevnu, od me pogleda čudno, pre nego što mi uputi pitanje. "Zašto si mislila da sam Colin? Vas dvoje ste se sreli?"

"Moja majka radi kod njega.", kažem, a on podigne obrve.

"To nisam znao. Video sam njega, ali nije mi pomenuo ništa o tebi." Slušala sam njegove reči, a onda klimnula glavom.

Čak ni drugaru nije rekao ništa. Nasmejem se na trenutak.

"Nismo se vidjali. Možda jednom dok sam pomagala majci. Ali znaš nas. Svadja kao i uvek.", rekla sam, prihvatajući njegovu igru.

"Inače nisam sam. I brat je došao sa mnom.", rekao je i sklonio moje misli.

Nasmejem se na njegove reči. "Zašto nije došao i on?"

"Poslao je mene da izvidim situaciju da nisi našla dečka.", kaže, a ja se smejem.

I ranije sam znala da gaji simpatije prema meni, ali sa mislila da će ga proći. I najvažnije ni on nije voleo Colina. Mrzeo ga je. To nam je bilo zajedničko. Mladji je od Michaela godinu dana, ali je svejedno stariji od mene.

"Na njegovu sreću nemam. Ili na njegovu žalost. ", izustim i onda se opet oboje nasmejemo.