Zvuk srca

41.deo

Dani su prolazili bez Leonore, ali sam znao da neće još dugo. Michael želi da nas opet okupi sve. Kao nekada. Rekao sam da ne radi to. Naravno nije me slušao. Ali ne mogu celo veče gledati Leonoru i samo sedeti. Naročito jer će tamo biti Eric. Taj idiot će se opet vrteti oko nje. Ne mogu da gledam kako je drugi muškarac gleda i želi za sebe. Ne želim da se mešam, ali je jače od mene. Kada je vidim u blizini drugog muškarca u meni se javlja čudan osećaj besa. Neko bi rekao ljubomora. Ali nema imati razloga da budem ljubomoran na Erica. Koliko god on pokušavamo ne može biti ja. Trudi se uzalud. Ali ljubomoran sam na nju. Koja mu pruža onaj savršen osmeh i pogled koji osvaja svet.

Nedostaje mi ona i njena blizina.

Kada krenem ka spratu ugledam Leonorinu majku i na trenutak je zaustavim. "Možemo sutra razgovarati? Nešto bitno je u pitanju."

Ona me je samo pogledala zbunjeno, a onda pristala, klimajući glavom.

Nastavila je sa svojim poslom, a ja sam krenuo ka spratu. Kako sam išao prema stepenica, ugledao sam malo da odškrinuta vrata biblioteke koja se nalazila kraj stepenica. Nešto me je vuklo da pogledam unutra, a onda sam shvatio.

Leonora je stajala kraj polica i rukom prolazila preko korica knjiga, dok na kraju nije uzela jednu. Navalim se na vrata i gledam kako lista knjigu koju je uzela.

"Tri šibice kresnuh u noći,
prvu da ti vidim lice,
drugu da ti vidim oči,
poslednju da ti vidim usta..", zastanem i ostatak izgovaram zajedno sa njom.

"Onda pomrčina - da se svega sećam,
dok te u naručju svome stežem srećan.", govorili smo zajedno, dok su nam pogledi bili spojeni.

"Žak Prever.", dodam i pokažem na knjigu, a ona klimne glavom.

Držala je njegovu zbirku. Svoj pogled nije pomerala sa mene. "Nisam znala da si ljubitelj poezije."

Njene reči mi izmame osmeh, a onda pogledam po celoj prostoriji, punoj raznih knjiga i zbirki.

"Ne stoje sve ove knjige bezveze ovde.", kažem i nagnem se prema njoj, kako bih uzeo knjigu.

U tom trenutku osetim njen dah koji podrhtava od moje blizine. To mi izmami osmeh, ali pokušam da ga sakrijem. Pogledam u knjigu. "Žak Prever jeste sjajan, ali Šekspir je Šekspir. ", kažem i otvorim sonet 141. Moj omiljeni.

"Moje te oči ne vole i gone -

Vide u tebi do hiljadu mana;
Al' srce voli što preziru one,
Te za tobom luduje svakog dana.
Za moje uši tvoj glas ne prianja,
А ni moj ukus ni miris ne žele
Niti sva moja nežna osećanja -
Da čulnu gozbu sa tobom podele.
Аli ni um moj, ni mojih pet čula
Ne mogu ludo srce da odvrate
Od službe tebi, te sam rob i nula.
I vazal - koji u srce tvom pate.
О, sudbina je valjda htela tako
Da ti mi budeš - moj greh i pako."

Tu sam stao, pružio joj knjigu, a ona me gledala i izgledala kao da ne diše.