Zvuk srca

65.deo

Više nisam ni reč progovorila, već sam samo dohvatila svoje stvari i izašla iz kuće.

Brzim koracima sam išla ka kapiji, upijajući sve ove informacije i brisajući suze. Medjutim, zastanem kada se naši pogledi sretnu. Prokletstvo, moje srce umire iznova.

Njegov pogled zabrinut. Zvao me je više puta, nisam se javljala. Slao je poruke nisam odgovarala. Čak je i dolazio svakog dana, ali nisam imala snage da otvaram i da gledam u njega posle svega.

Srce mi se steže, dok me posmatra. Istog momenta osećam bol, ali i trnce od tog pogleda. Zašto ga ne mogu izbaciti iz misli? Zašto ga ne mogu izbaciti iz srca?

"Leonora.", kaže i napravi par koraka ka meni, ali stane kada ugleda kako ja idem unazad.

"Možemo li da pričamo?", upitao me je, ali nisam sigurna da li sam spremna da razgovaram sa njim sad.

"Molim te.", dodao je, a ja sklonim svoj pogled.

"Stvarno nemam vremena, niti želju da uopšte budem u istoj prostoriji sa tobom.", kažem i okrenem se da ga zaobidjem.

Medjutim, on se pomeri u stranu i stane ispred mene. Odmah udarim u njega, a on me uhvati oko struka.

"Pomeri se idiote i pusti me.", govorim besno, i udaram ga u grudi kako bi me pustio, ali ništa.

"Moramo da razgovaramo!", kaže zapovednički, a ja odmahnem glavom.

"Nemam ja šta da pričam sa tobom.", govorim drsko i on me tada pušta.

"Ono što si čula nije totalna istina. Morao sam da ubedim majku kako sam na njenoj strani.", kaže, a ja klimnem glavom i ironično se nasmejem.

"Ali je ipak istina. To je razlog tvog povratka.", uputim mu besno.

"Da, ali ako si pričala sa majkom onda znaš da nisam imao želju da zapravo uradim to. Već da te zaštitim.", pravdao se, ali moja bol nije dopustila da popustim.

"Mogao si mi reći ovo na početku. Ali ne dozvolio si da verujem u svaku laž koju si rekao.", govorila sam uporna.

Mada, i on je bio uporan. "Ni jedna moja reč upućena tebi nije bila laž. Žao mi je što sam ćutao, ali tvoja majka je htela da saznaš od nje."

"Ali nije tako ispalo zar ne?", upitam ga, a onda ga nespremnog odgurnem u stranu i prodjem pored njega, dok mi srce lupa kao da će iskočiti iz grudi.

"Leonora stani!", vikao je iza mene, ali sam samo nastavila da hodam.

"Leonori, prokleto stani!", vikne opet, te dotrča i stane ispred mene.

Pokušam da ga zaobidjem, ali mi on ne dozvoljava. "Coline pomeri se."

"Volim te, Leonora."

Njegove reči me udare iznutra, a u ušima odzvanjaju. Kao pokvarena ploča, te reči su se vrtele u mojoj glavi. Ali previše sam povredjena da bih poverovala u bilo šta. Njegove oči drže moje, ali ostajem pribrana - koliko mogu.

"Malo je teško da poverujem u te reči sada.", kažem odlučno, a onda ga razočaranog ostavim iza sebe.

Izlazim kroz kapiju i ulazim u svoj auto, te bez zadržavanja palim isti i odlazim, teškog, ali odlučnog srca.