Zvuk srca

34.deo

Bude me sunčevi zraci koji prodiru kroz prozor i zavese moje spavaće sobe. Protrljam jednom rukom svoje pospane oči, a drugu ispružim na drugoj strani kreveta. Medjutim, ona je bila prazna. Odmah skupim obrve i uspravim se. Smirim se, čim ugledam da su njegove stvari još tu. Ustanem iz kreveta i dohvatim njegovu košulju koji brzo navučem. Baš u trenutku kada sam htela da krenem i potražim Michaela, on je sam ušao u sobu. Samo u peškiru oko struka.
"Budna si, ljubavi.", uputio mi je i onda mi prišao.

Gledao me je celu, dok nije vratio svoj pogled na moje oči. "Da li si ti svesna svoje lepote?"
To pitanje je izmamilo osmeh na moje lice. A i leptiriće u stomaku. Već godinama ga volim, a svaki put imam osećaj da se samo iznova zaljubljujem u njega. Opet i opet. Znam da ću uvek voleti ovog čoveka.

"Toliko si mi nedostajao. Gorela sam iznutra. Tvoj odlazak me toliko boleo. Ali čekala sam te i ti si došao.", rekla sam iskreno šta mi je na duši.

"Obećao sam da ću ti se vratiti. I jesam. Nikada ne bih prekršio obećanje dato tebi. I više ne idem nigde. Ovde sam, a ako budem morao da odem, vodim te sa sobom. Više se ne odvajam od tebe.", govorio je, dok je stavljao pramen moje kose iza mog uveta, a zatim me ljubi u čelo.
Uvek je uspevao da me natera da se osećam posebno. Da u njegovim očima vidim da sam za njega posebna.

Naš trenutak je prekinuo nakon zvuk zvona na vratima. Krenula sam da proverim ko je, ali me je Michael vratio nazad. "Zar moraš da vidiš ko je?" Nasmejem se i stavim ruka na njegove grudi. 

"Da. I vratiću se odmah.", kažem i otisnem jedan poljubac na njegovim usnama, te se rukama odgurnem od njega i odem do vrata. Na istim ugledam Leonoru. Izgledala je uzrujano. Ali ka me je ugledala samo u košulji, nasmejala se.

"Izvinite. Nisam znala.", izvinila se sa osmehom na licu i okrenula kako bih otišla, ali ja izadjem korak napolje i povučem je nazad. "Možeš da udješ."

Odmahnula je glavom. "Niste se videli četiri godine. Budite sami i uživajte."

Klimnula sam glavom i zahvalila joj se, te ušla unutra, dok je ona odlazila. Znam da je bila uzrujana, ali isto tako znam da ne bi ni ostala. Ali videću šta se desilo.

Vratim se kod Michaela, koji se i dalje nalazio na istom mestu, ali sada već obučen, ali mu fali košulja. Zato sam imala pogled na njegova gola ramena i ledja. Bože.

"Peškir ti bolje pristaje.", govorim i grlim ga s ledja.

Stavlja svoje ruke na moje i vuče me ispred sebe, spustajući svoje usne na moje. "A tebi najbolje pristaje kada si bez te košulje."

Njegove reči nateraju moju kožu da se naježi, a um da mi se pomuti. Uvek je znao šta radi. Znao je kako utiče na mene.