Zvuk srca

75.deo

Leonora Carrington

"Ne razumem te i dalje.", govorila sam kroz osmeh Jamesu dok mi je objašnjavao nešto, ali nisam znala šta iskreno.

Nije bilo mušterija pa smo uzeli sebi pauzu za po jednu kafu. I ona mi je dobrodošla s obzirom da je nisam pila danas. U onoj kući je bilo previše da se šetam ujutru po kafu. Znam da bih srela majku, a od one nazovi 'svadje' ne pričamo uopšte. Pogledam napolje i ugledam čoveka koji stoji tu već neko vreme. Da li je on stavio čoveka da ne pazi?? Ta žena me neće ubiti ili oteti... Preteruje. Previše. Uzmem telefon i pronadjem njegovo ime na ekranu i otkucam poruku.

"Da li si stvarno stavio čoveka da stoji ispred mog radnog mesta?"

Ne čekam mnogo da dobijem odgovor.

"Naravno da jesam. Ja sam na poslu."

Skupim obrve na njegovu poruku.

"Žena me neće ubiti Coline."

"Neće, ali ne želim da ti se približava. Ta žena je zmija."

Odložim telefon sa strane.

"Nego izbegavaš pitanje o jučerašnjem danu. Šta se desilo?", upitao me je, dok sam uzimala gutljaj svoje kafe iz kartonske čaše za poneti.

"Zato što se ništa nije desilo. Poput zatvorenika sam. Odveo me je sebi. Dovodi me na posao i dolazi po mene.", kažem frustrirano, jer mi to smeta.

"Ja se ne bih bunio da budem njegov zatvorenik.", izustio je, a ja skupim obrve i odmahnem glavom.

"Uopšte nije tvoj tip.", kažem, a on se nasmejao.

"Ne moraš biti ljubomorna, dušo.", rekao je, a ja ostavim kafu sa strane i prodjem rukom kroz kosu.

Stvarno sam poput zatvorenika u onoj kući.

"Ponašao se kao da će me njegova majka ubiti.", dodam i prekrstim ruke na grudima.

"Lično bih potpisala papir i dala joj bogatstvo. Svakako ga ne želim.", dodala sam.

"Onda je to valjda rešena stvar.", izgovarao je ženski glas iza mene.

A čudna stvar je bila što sam znala da je to njegova majka. Njeno prisustvo je u meni probudilo i njegovo prisustvo. Kao da je on tu, ali znam da nije on.

Okrenem se i pogledam besno u njenom pravcu. Toliko o tome da će me zaštiti od nje. Ali iskreno drago mi je što je ovde. Mogu konačno završiti sa njom. Pogled mi leti ka vratima i ugledam da čovek koji treba da stoji ne stoji. Zapravo uopšte ga nema.

"Čovek kojeg je moj sin stavio ispred nije tu."

Moj pogled leti na njoj, a ona se smeje. "Dobro je. Neću ga povrediti. A neću ni tebe. Nisam toliko čudovište."

Mene ispuni olakšanje, a ona pogleda u Jamesa. On je stajao i nije se pomerao. Pogledam i ja u njega i klimnem glavom, a on se udalji i počne da proverava sve kolače, ukoliko neki treba da dopuni iz kuhinje.

"Možemo li da razgovaramo?", upitala me je, a ja joj rukom pokažem ka jednim od stolova.

"Naravno. Izvolite.", izustim kratko.
Okrenula se i krenula ka istom kao i ja kada zaobidjem šank.

Nisam je se bojala. Bogatstvo mi nije potrebno. Potpisaću sve što treba da joj ga dam.