Zvuk srca

55.deo

Camille je otišla da se vidi sa Michaelom, a ja opet ostanem sama. Bila sam na svom tremu, smeštena na ljuljašci i gledala u knjigu. Medjutim moje misli su bile mnogo dalje. Nisam ni videla reči ispred sebe. Bila sam fokusirana na misao kako sam ranije mrzela osobu u koju sam sad zaljubljena. Da li sam oduvek bila zaljubljena? Možda nisam želela sebi da priznam, zbog načina kako se ponašao prema meni?


Pre četiri godine

Sedela sam na terasi Michaelove kuće, dok du ostali bili unutra. Pila sam polako svoje vino i gledala u nebo puno zvezda, dok se iz kuće čula muzika i mešanje glasova. Michaelov je želeo da proslavi svoj rodjendan pa nas je bilo malo više nego obično.

"Zar se uvek iskradeš napolje dok su svi unutra?", upitao me je iritantan glas.

Prevrnem očima. "Nisam znala da sam te pitala za mišljenje."

Tada se našao pored mene, kraj ograde. Uzmem gutljaj vina, bez da uopšte pogledam u njega. Ali njegov prokleti parfem se obavija oko mene.

"Vidim da imaš punu čašu. Neću ti se zamerati sada.", kaže i rukom pokaže na času u mojim rukama.

"Nije kao da nisi zaslužio to.", govorim misleći na naš prvi prvi susret i piće koje sam prolila preko njega.

Na trenutak ga pogledam, a on se osmehne. Molim?

"Recimo da jesam. Zar nisi mogla da me udariš? Manje bi me bolelo od prolivenog dobrog viskija na mojoj odeći.", rekao je, s ja prevrnem očima.

"Ako ne ućutiš, dobićeš jedan šamar sada.", zapretim mu, a on me samo pogleda.
Svoj pogled zadržim na njegovom, ali ga ubrzo sklonim i vratim ozbiljan izraz lica.

"Nedostajaćeš mi kad budem otišao, andjele.", kaže sa malim podsmehom, a onda ode.

Kada moj mozak razume njegove reči, ostanem u kratkom šoku.

"On odlazi? Zašto?" Bilo je to pitanje koje mi je se vrtelo po glavi. Ali zašto mi to smeta?
Okrenem se i osećaj gadjenja, zameni onaj prethodni šok. Gledam u njega kako ljubi neku novu random devojku koju je doveo sa sobom za danas. I odjednom njegov odlazak se čini sjajnom idejom.

"Kreten.", prokomentariš i okrenem se nazad, vraćaju ći svoje pogled na zvezdano nebo.
Ali ne sećam se šta mi se motalo u glavi pre njegovih reči. Prokletstvo. Mada sada mislim o tome kako ga definitivno mrzim.

Iako mi činjenica da odlazi ne izlazi tako lako iz glave, pa čak i kad govorim da je to sjajna ideja. Pomoći će mi oko toga da ne moram da ga posmatram svakog dana.

Sadašnjost

Vraćam se u sadašnjost kada začujem da me neko doziva. "Gospodjice Carrington?"

Ispred mojih vrata se nalazio neki čovek u odelu. Nisam ni primetila da je ovde. "Da?"

Na moje reči, mi pridje i pruži crnu kutiju sa zlatnom mašnom na njoj. "Od gospodina Colina."

Kada primim kutiju u svoje ruke, ne stignem ništa da kažem, čovek već odlazi.
Pogledam u kutiju i posegnem za trakom koju odvežem.