Zvuk srca

85.deo

Okrenem se i vidim da se Colin izgubio. Krenem ka kući da ga potražim. I nadjem ga u dnevnoj sobi kako sedi za klavirom na kojem se nalazi njegova čaša pića. Naslonim se na zid kraj vrata i posmatram ga, dok me ne primeti. A taj osmeh je slao trnce kroz moje telo. "Dodji"

Njegove reči izlaze iz njegovih usta, a ja jao kao programirana odmah radim ono što kaže. Približavam se, a on me vuče na svoje krilo. Moj pogled pada na njegove usne, ali se odupirem želji. U sobi nema svetla sem mesečine koja probija kroz prozor kraj klavira. Svetlost nas obasjava u mračnoj dnevnoj sobi i atmosfera je tiha. Ali prijatno tiha dok pogledima upijamo jedno drugo. Ni jedno od nas ne progovara ne želeći da prekida ovaj trenutak. Trenutak pun osećaja i nežnosti kakvu do sada nismo osetili.

"Ko će me odvesti kući?"

Moje pitanje kao da ga udara u grudi, odmahuje glavom dok tiho progovara. "Ostani."
Njegove reči se kotrljaju do mojih ušiju, a nežnost koja se oseća me udara u srce. Odjednom izvlači nešto umotano sa mašnom na vrhu. "Još jedan poklon."

Moje oči se razvedre i uzimam poklon fok on ljubi moje rame.

"Još jedan poklon te čeka kod kuće.", kaže fok ja otvaram ovaj koji mi je u rukama.

Pogled mi pada na knjigu i vraćaju mi se sećanja onog dana u biblioteci. Pogledam u njega koji me je gledao sa ogromnom toplinom.

"Molim te. Čitaj mi.", rekla sam, a on me gleda kao da uživa u mojoj želji da mi čita.

Svoju ruku koja je bila na donjem delu mojih ledja ispruži kako bi uzeo knjigu, ali i dalje me grleći. Otvara knjigu sa takvom lakoćom kao da već ima spremljenu pesmu.

"Ne kaži, da mi srce izdaje tebe,
mada tiho gasne, čim te ovde nije;
Lakše bih se, veruj, delio od sebe,
no od ovog srca, što za tebe bije.
Ta ljubav mu je dom – i ako nekad
odlutam – opet joj se vratim,
tačno i na vreme, uvek isto rad,
čio da operem ono što zablatim.
Ne veruj nikad, ni kad mnome vlada
slabost, što svaku ljudsku put opseda,
da bi me mogla nastranost da svlada,
da uzmem išta od tog što svet ispreda;
O, ružo moja, u svetu golemu,
bez tebe - ničeg, ti si sve u njemu."

U trenutku kada završi pogledam u njega, a on bez upozorenja prisloni svoje usne na moje. Ovaj čin je bio elektricitet i varnica koja pali ogromnu vatru. Toliko dugo sam izbegavala ovo. Toliko dugo mi je falilo. On mi je falio. Njegove usne, njegov dodir. Tup zvuk koji pravi pad knjige probija se kroz tišinu. Povuče me tako da ga obavijem nogama dok ne odvaja naše usne. Njegove ruke krenu da šaraju po mom telu i na sekundu ispustim tihi izdah na njegovim usnama. Medjutim, se odvojim od njega i naslonim svoju glavu na njegovo rame.

"Previše sam pijana za ovo.", kažem i zatvorim oči, prenego što kratko prošaputam. "Hvala ti za danas."

Moje misli lutaju i padam u san.