Zvuk srca

53.deo

Leonora Carrington

Kako su zraci kroz prozor moje spavaće sobe igrali po licu, morala sam da otvorim oči. Protrljam svoje umorne kapke i vratim film od sinoć. Zaspala sam na klupici u Colinovom naručju. Kako sam završila u svom krevetu? Da li me je on doveo ovde? Da li zna koliko je jebeno savršen. Dohvatim jastuk i stavim ga preko lica. Tada vrisnem u njega od osećaja koji me ispunjava kad pomislim na njega. I na njegove postupke. Da li je zakonom dozvoljeno biti tako savršen na svaki mogući način? 

Kada obavim svu higijenu i presvučem se, odem do kuhinje, ali zastanem kada za šankom ugledam njega koji mirno pije kafu. Bio je obučen u odelo. Kako? Odakle ga je uzeo? Nisam mislila o tome, već sam mu prišla, a on spusti telefon i pogleda me sa osmehom na licu. "Dobro jutro, skuvao sam ti kafu."

Gurne drugu šolju kafe u mom pravcu.

"Hvala. Ne samo za kafu. Doveo si me ovde.", zahvalim se i sednem na stolicu kraj njega.

"Uz pomoć Michaela.", kaže kratko i opije gutljaj svoje kafe.

To možda objašnjava odelo? Nije ni važno. Kada uzmem malo svoje kafe, ustanem i odem do frižidera. "Ostaćeš na doručku?"

Moje pitanje ga malo iznenadi, ali nažalost odmahne glavom, što u meni budi neku vrstu razočarenja.

"Nažalost ne mogu. Imam nekoliko sastanka. Ali obećavam da ću ti to nadoknaditi.", kaže i ustane sa stolice.

Popravi svoje odelo, a onds mi pridje i poljubi u čelo. "Obećavam."

Njegov ton nežan, a ja ostanem iznenadjena. Nisam očekivala da će uraditi to. Ne vidjaš često ovoliku nežnost sa njegove strane. Ali svidja mi se. Vrata se zatvaraju za njim, a ja trčim ga prozoru u dnevnoj sobi. Išao je ka svom autu, dok se javljao nekome na poziv. Ugledam kako ulazi u auto, a onda pali isti i odlazi.

Sklanjam se sa prozora i vraćam u kuhinju, svojoj kafi i pravljenju doručka. Usput pošaljem poruku Camille, da dodje do mene ukoliko ima vremena na šta ona odgovara da obavezno dolazi.

Kako je dovoljan doručak samo za mene, na brzinu napravim jedan sendvič i sve što upotrebim vratim u frižider, te se vratim za šank gde je bila kafa.

U glavi mi se vrati film od sinoć. Njegov zagrljaj kada je primetio da mi je hladno. Njegov zagrljaj me opustio i pored srca koje je umalo iskočilo iz grudi. On je to osetio. Nasmejem se kada se setim njegovog komentara. Bože ja sam zaljubljena u njega i to previše zaljubljena.

Odjednom me udari stvarnost kada začujem svoj telefon. Bila je to poruka. Od njega. Poslao mi je poruku.

"Izvini što sam otišao ovako, andjele, ali ti obećavam da ću se iskupiti za to."

Na mom licu se ocrta ogroman osmeh. Odmah kucam odgovor.

"Zvuči sjajno."

Ostavim telefon sa strane i onda sklopim oči. Da li je ovo realnost ili samo prelep san iz kog ću se ipak probuditi i stvarnost će me udariti u lice?

Otvorim oči kada začujem zvono na vratima. Camille.