Zvuk srca

30.deo

Ulazim u hotel, već nervozan. Kako se odjednom desio problem? Toliko veliki da ga miram ja rešiti, a ne mogu oni. Žena na recepciji me pozdravi, a ja joj klimnem glavom. Krenem ka kancelariji gde se nalazi menadžer i bez kucanja udjem u istu. Sedeo je za svojim stolom i gledao neke papire.

"Zar ne znate da kucate?", upitao je besno i podigao pogled, a onda se odmah uplašio.

"Gospodine, stvarno izvinite. Udjite slobodno.", dodao je i ustao kako bi se pozdravio, ali nisam bio raspoložen da ostajem duže nego što moram. Od kada sam se "posvađao" sa Leonorom dani mi nisu isti. I to mi prokleto smeta. A činjenica da i dalje priča sa onim malim me još više nervira.

"Dobro koji je to problem? Želim da rešim to i da se vratim obavezama.", kažem i sednem na fotelju ispred njegove stolice.

On sedne nakon mene i odloži sve sa strane, kada me pogleda. "Zapravo nema nikakvih problema hvala Bogu."

Na njegove reči sklopim oči, kako ne bih poludeo. Teško izdahnem i pokušam da smirim svoju nervozu. "Zašto ste me onda jebeno zvali?"

Moje pitanje je bilo tiho, ali sa velikom dozom besa, koji pokušavam da prekrijem.
Zar ovaj čovek želi otkaz? Zove me zbog problema koji ne postoji? Samo me je još više iznervirao.

"Zvali ste me jer problem ne postoji?", upitam i konačno ga pogledam.

U njegovim očima se video strah. I treba, jer je jako velika verovatnoća da će ostati bez posla. Kao da nemam već dovoljno pravih problema da bih se bavio i onim izmisljenim.

"Pre nego što otpustiš tog nevinog čoveka moram ti reći da sam ja taj koji je rekao da te zovu."
Na taj glas okrenem glavu ka vratima i ugledam Michaela. Prevrnem očima i ustanem sa udobne fotelje. Pogledam u njega i odmahnem glavom.

"Nisi mogao da dođeš kod mene i pokucaš na vrata, već me teraš da otpustim svog radnika?", upitam ga, a on se samo nasmejao.

Uvek je bio ovakav. Trebalo je da pretpostavim, šta je u pitanju. Do sada me ni jedan hotel nije zvao da rešavam problem. Uvek me samo obaveste da je došlo do problema i da su ga zatim rešili.

"Mogao sam, ali ovako je zabavnije. Samo nisam očekivao da ćeš biti ovako nervozan.", kaže, nakon čega ostavimo čoveka u kancelariji, a mi izadjemo iz hotela.

Nisam ništa rekao. Jesmo najbolji drugovi, ali Leonora mu je poput sestra. Oduvek je zna i ne mogu mu reći na šta mislim danima. Zna da nas dvoje ne možemo biti zajedno. Barem ne još, dok ne sredim šta imam. Ali ima vremena da mu kažem. Mada, Leonora će mu verovatno svakako reći kada se budu videli.