Zvuk srca

50.deo

Kad smo izašli iz kuće osetila sam da iako je kasno, vreme je bilo prelepo. Letnje noći su najlepša stvar. Zvezde su poput malih dijamanata koji sijaju na tamnom platnu. Približavali smo se kolima, ali baš u trenutku da mi otvori vrata zaustavila sam ga.

"Da li bismo mogli da idemo pešaka? Ako nije problem da ostaviš auto.", upitam ga nesigurno.

Do moje kuće ima dosta, a onda i do njegove. Da li je bilo dobro da ga pitam ovo? Nije odgovarao ništa, već me samo gledao. Da li sam pogrešila. Njegov pogled je nedefinisan. Nežan, ali i oštar istovremeno. Prokletstvo savršen je. Odmahnem glavom i promenim mišljenje. "Možemo i autom."

Nakon svojih reči krenem da sama otvorim vrata, a on me spreči u tome, zbog čega se nadje tik ispred mene, a moje srce krene da radi brže.

"Ići ćemo pešaka.", konačno kaže, a ja pomerim pogled u stranu. "Ne izgleda kao da želiš."

Svoj palac i kažiprst položi na mojoj bradi i vrati moj pogled na sebe. Bože, pašću u nesvest. Svojom rukom se refleksno uhvatim oko njegovog zgloba, što njemu izmami osmeh. Sada sam sigurna da ću se onesvestiti. Ovaj čovek je na toliko načina savršen, a da nije ni svestan toga. A ja uživam da posmatram svaki deo njega. Svako njegovo lice. I mislim da mi nikada ne može dosaditi, taj pogled. U realnost me vrate njegove reči.

"Ne moraš ni da me pitaš. Samo razmišljam da li stvarno želiš da ideš pešaka ili je to razlog da ostanemo duže zajedno.", govorio je sa osmehom na licu, ne skidajući pogled sa mojih očiju.
Imam osećaj da pokušava da mi prodre u dušu. A srce će iskočiti iz grudi. Potpuno sam sigurna da kuca dovoljno jako da to i on čuje.

Medjutim, vratim se u realnost i odvojim od njega, prekidajući bilo kakav fizički kontakt. I prokleto je u pravu. Deo mene samo želi da što više provedemo vreme zajedno. "Ne laskaj previše sebi." Izgovorim kada se okrenem kako ne bi primetio osmeh na mom licu.

Prošli smo samo dve ulice kada sam primetila kako se nebo iznenada zamaglilo, a onda osetim i sitne kapljice kiše. Prvo lagano, gotovo neprimetno, a onda se pojačava. Pogledam u Colina i odmah se nasmejemo. On skine gornji deo trenerke i stavi ih iznad naših glava, dok trčimo ka prvom mestu koje će nas zaštiti od kiše. Trenerka baš i nije mnogo pomogla, svejedno smo bili potpuno mokri u samo par minuta. 

Prolazim kroz svoju mokru kosu i pogled prebacim na njega. U tom trenutku mi dah staje, kada shvatim da nosi belu majicu. Belu majicu koja je sada mokra. Ona je i suva ocrtavala svaki njegov mišić, ali sada je izgledalo kao da je nema na sebi. I nisam mogla pomeriti svoj pogled sa njega. Kako je to shvatio, nije mogao da ne prokomentariše. "Zgodan sam, zar ne?"

Prenego što u opšte razmislim, reči izlaze iz mojih usta. "Možda i previše." Medjutim, kada shvatim šta sam rekla, oči mi se rašire od neverice. "Ovaj... Mislila sam..."

On koji mi se približio me prekine. Od njegove blizine, reči mi ostanu u grlu.

"Znam šta si mislila, andjele.", kaže na mojim usnama, ali ne čini ništa drugo.

Odmakne se od mene, a ja ispustim nečujni izdah. Ugledam njegov smešak koji pokušava da sakrije. Obožava da mi radi ovo.