Zvuk srca

83.deo

Leonora Carrington

I na kraju se naši pogledi sretnu, a u meni se probudi osećaj koji nije od našeg poslednjeg susreta. Nešto govori Camille, fok ne sklanja pogled. Toplina me ispunjava, dok mi prilazi. Njegov topao pogled se menja kada ga usmeri ka Jamesu, koji odmah odlazi.

Ubrzo se setim narukvice i brzo stavljam ruku iza ledja. Trebalo je da je skinem pre polaska. Ne mora da zna da sam je odmah stavila na zglob.

Kako mi se približava njegov miris me opija, a pogled me tera da se gubim u tim očima. Ali nežnost koju mogu videti u njima mi topi srce.

Kao i uvek crno odelo sa belom košuljom od ispod. Crna kravata malo opuštenije, nego obično, visi oko njegovog vrata.

Kada konačno bude tu staje ispred menebi uputi mi nežan osmeh. O Bože. Osećam da mi noge klecaju.

"Srećan rođendan, andjele. Prelepa si kao i uvek.", kaže, a mojw usne zadrhte prenego što progovorim.

"Hvala.", kažem kratko, pokušavaju da umirim svoje disanje.

Gledam preko njegovog ramena i stvarno su svi tu. Sve je prelepo organizovano.

"Ovo si ti sam uradio?", upitala sam ga tiho, a on klimnem glavom.

"Jesam. Čak sam pomagao i tvojoj mami oko hrane.", kaže, a ja podignem obrvu.

Slika njega kako spreman zajedno sa mojom majkom mi izmami osmeh na lice.

On je to primetio i odmah prokomentarisao. "Šta? Zar je to toliko čudno?", upitao me je, a ja odmahnem glavom.

"Ne. Samo mi je čudno zašto radiš sve ovo.", kažem, a on prekrsti ruke.

"Stvarno ne razumeš?", upitao me je, a onda odmah zatim dodao. "Spreman sam na sve kada si ti u pitanju. Nije mi teško ništa, ako ću videti osmeh na tvom licu."

Moje srce zaigra, a na trenutak ostajem i bez daha. Otvaram usta da kažem nešto, ali mi svaka reč ostaje u grlu.

Tišina se širi izmedju nas, ali njegov glas je seče.

"Video sam narukvicu. Ne moraš da kriješ ruku iza ledja.", kaže, a ja bivam uhvaćena.

Stavljam ruke opet kraj sebe, a nervoza me potpuno izjeda. Još uvek ne mogu da progovorim ni slovo. Niti bilo kakva zvuk da ispustim iz svojih usta.

Uzima moju ruku u svoju i dodiruje zglob na kojem se nalazi narukvica. Svojim palcem mazi moj zglob i gleda u mene. "Drago mi je da ti se dopada."

Progovora potpuno mirno i staloženo, a ja se raspadam u vatri koju njegov mali dodir pali u meni. Ne dolazim do adekvatnih reči i ne usuđujem se da odvojim svoju ruku od njege. Njegov dodir koji je toliko falio. Skoro zam zaboravila koliki uticaj ima na mene. Koliko utiče na moje misli.

"Ne možeš je imati samo za sebe.", uzvikne Camille i vrati me u potpunu realnost.

Izvlačim svoju ruku i misli se sređuju. Setim se zašto sam uopšte ovde. Osmehnem mu se i onda ga zaobidjem kako bih prišla Camille i ostalima. Ali vatra u meni me ne napušta. Zbog osećaja njegovog pogleda na meni.