Zvuk srca

5.deo

Međutim, moj osmeh ubrzo zameni uznemiren izraz lica kada začujem duboki muški glas. "Lagao bih kad bih rekao da to nije zvučalo izvanredno."

Istog trenutka sam se našla na nogama, očima usmerenih ka njemu. Bio je navaljen na zid, prekrštenih ruku na grudima i prekrštenih stopala. Na sebi je imao belu majicu koja je bila zategnuta najviše na rukama, zbog položaja u kojim ih je držao. Pomalo mokra od znoja zbog trčanja. Izražene vene na njegovim rukama mi nisu dozboljvale da pomerim pogled tako lako. A osećaj njegovih očiju na meni nisu dozvoljavale ni da bilo šta kažem dok je napetost u meni rasla.

Odgurnuo se od zida i napravio dva koraka napred i dalje prekrštenih ruku, te prekine tišinu izmedju nas. Taj potez me natera da ga pogledam u oči. "Hoćeš li se predstaviti i reći zašto si ovde?"

Da li je on ozbiljan? Ne prepoznaje me? Ili se samo pravi da bi me iznervirao?

"Stvarno me to pitaš?", upitala sam ga, a njegov zbunjen izraz lica je i mene zbunio.

Nasmejao se i kratko i onda opet progovorio. "Ja sam Colin Foster i živim ovde."

Napravio je još par koraka ka meni i pružio ruku koju pogledam, a onda pristanem na ovo.
"Leonora Carrington.", izustim i primim njegovu ruku.

Osećaj njegove kože na mojoj je bio čudan. Toplota njegove kože je grejala moje prste u njegovoj ruci. "Zbog čega si ovde?

"Moja majka radi ovde. I mislim da mi je narukvica ispala sinoć pa je čekam dok ona proverava.", odgovorila sam odmah i izvukla svoju ruku iz njegove, jer on izgleda nije imao nameru da je pusti.

"Pa si odlučila da sviraš klavir, koji moram reći sviraš fantastično?". Njegova pitanja su se samo nizala, a činjenica da me ne prepoznaje mi je stvarala čudan osećaj besa.

"Žao mi je zbog toga.", rekla sam i odmah krenula da se udaljim od njega i potražim majku.
Međutim, u tome me je sprečila njegova ruka oko moje nadlaktice. "Gde ćeš?"

Ne slušajući pitanje gledala sam mesto gde se nalazila njegova ruka, dok su trnci prošli mojim telom.