Zvuk srca

106.deo

Silazim spremna niz stepenice u roze haljini na bratele, koja se od struka blago širi i doseže dole do zglobova. Colinove oči me prate sa dna stepenica. I odlično znam taj pogled. Ali pokušavam da ga ignorišem, kako bih mogla da razmišljam normalno. Kada dodjem do dna i stanem kraj njega, on mi pruža ruku, koju uzimam bez problema. Okrene me u krug, dok me skenira pogledom.

"Izgledaš...", ostatak reči ostaju ne izgovorene, a ja se osmehnem.

"Imam poklon za tebe.", govori nakon pauze tokom koje me je samo posmatrao.

Okrene se i sa komode uzima malo vezu, crnu kutiju. Otvara je i ja ostajem oduševljena. U kutiji je bila prelepa ogrlica sa dijamantima na sebi. Stavim ruku na usta dok je gledam.

"Coline...", govorim iznenađena, dok drugom rukom prolazim preko nje, osećajući dijamante pod svojim prstima.

On je uzima u svoje ruke i staje iza mene. Pomeram kosu, a on mi stavlja ogrlicu oko vrata. Odlazim do velikog ogledala u hodniku i gledam u ogrlicu.

"Prelepa je. Hvala ti.", govorim, a onda ugledam i njega u odrazu sa rukama u džepovima. Staje iza mene, vadi ruke iz džepova i stavlja ih na moje bokove, dok mi ljubi rame, jednom, a onda još jednom. Naši pogledi se ne odvajaju. Odjednom približava svoje usne mom uvetu. "Na tebi je još lepša."

Njegov šapat, tera moje noge da klecaju, a kada prisloni svoje usne mom vratu, naslanjam se na njega, dok me on čvrsto drži. Osećaj njegovog dodira, tera moje srce da udara jače. Sa željom da iskoči iz grudi. Ispustim tihi izdah, kada osetim njegove zube na svojoj goloj koži. On se zatim nasmeje kada ga čuje.

"Ubijaš me andjele.", šapuće u moj vrat, a toplota njegovog daha, vuče trnce niz moju kičmu.
Odvaja se od mene i vuče me za ruku, što me tera da se oslonim na svoje noge. Izlazimo napolje i krećemo prvo ka restoranu na doručak, a onda i gradu.

Jutra su dosta različita od noći. Grad je tih, dok ljudi doručkuju u kafićima i restoranima ili žure na posao. Nema toliko prolaznika, kao što je bilo sinoć.

•••

Nakon sat vremena smo se uputili preko Karlovog mosta i krenuli ka daljim lokacijama. Dok smo šetali ulicama Praga, naši prsti du bili isplepleteni.

A toplota njegovih prstiju, tera toplotu duž moje ruke, a ondavi ostatka tela. Kako tako mali dodir može imati tolike posledice? Kako može dovesti do ovakve reakcije? Srce mi igra od samog njegovog pogleda koji te opčinjena poput magije.

Napravili smo dosta zajedničkih slika na raznim mestima i smejali se. A osećaj svega toga je bio neopisiv. Drago mi je što sam ovde sa njim. Tako i treba biti. Vreme provedeno sa njim me tera da se isključim iz realnosti i živim u svetu gde postojimo samo on i ja. Naš svet, van domašaja ostatku civilizacije.

"Koliko ostajemo ovde?", upitala sam ga, dok sam poskocila kraj njega.

On me gleda sa osmehom. "Koliko god ti želiš da budemo ovde."

Njegov odgovor me natera na smeh. Da se ja pitam, ne bih ni otišla, jer sam zaljubljena u ovaj grad. Da mi jedan brzi poljubac, a onda se vratimo malo nazad i sidjemo dole, kraj reke Vltave. Na nebu je sunce polako zalazio, dok smo pronašli jedan brod da prodjemo rekom za kraj današnjeg razgledanja.