Zvuk srca

12.deo

"Nisi morao to da radiš!", rekla sam besno, dok je gledao ispred sebe i pazio na vožnju.

"Da si me poslušala i odmah krenula ne bih.", izustio je potpuno miran.

Ne mogu da verujem da se ovo dogadja. "Gde idemo uopšte?"

Nisam dobila odgovor. Prokletstvo!

"I mogla sam sama da se izborim sa Ameliom. Nisi morao da lažeš.", rekla sam i dalje besna zbog onoga što je uradio malo pre.

Nije imao prava na to. Ne može uvek biti onako kako on zacrta. Neću ići po njegovoj volji i njegovim zapovestima. Svoj pogled prebacim na prozor, pokasavajući da smirim svoju nervozu, kada opet začujem njegov glas. "Nisam lagao. Sve što sam rekao tamo sam mislio. Baš sve."

Nisam se usudila da ga pogledam, ne nakon što se setim njegovih reči o onom pogledu. Sama pomisao i sećanje na te reči, tera elektricitet kroz moje telo. Budi skrivene želje u meni. Želje koje želim da ostanu takve - skrivene.

Isti je bio i ranije, ali nikada nije imao ovakav uticaj na mene. Mada bila sam mladja. Nisam gledala stvari na isti način. Nisam imala iste želje, valjda.

Ostatak vožnje smo proveli u tišini. Nisam više imala snage da se prepirem sa njim. Prijala mi je tišina i pogled na prirodu oko nas. Znala sam ovaj put. Upoznali smo se tamo. Imamo zajedničkog prijatelja Michaela. Ni njega nusam videla koliko nisam ni Colina. On nas je upoznao. A bolje nije. Bilo bi mi lakše. Colin je pravio neku manju žurku, od par ljudi, tada u kući dalje od grada. Michael je mene i Camille odveo tamo i upoznao nas. Zar me se i dalje ne seća? Ovo nije moguće. Stvarno ne mogu da verujem. Toliki bes se skupi u meni, samo na pomisao te činjenice. Ali ćutala sam. Zanimalo me do kada će to trajati. Do kada me se neće sećati. Mada zašto me je briga. Da bi me zapamtio, trebalo je da mu značim barem nešto, da oseća nešto. Ja sam naprimer osećala mržnju. I taj osećaj je bio okidač da ga se setim. Pre nego što je došao nisam ni pomislila na njega, do trenutka kada se vratio. Zašto se uopšte vratio? Ne mogu da ga pitam, jer onda sledi priča odakle se poznajemo.

Na kraju je stao ispred kuće malo dalje od same livade, udaljene dosta kilometara od čitave civilizacije.

"Hoćeš me ubiti ovde?", upitam ga, a on se nasmeje u kut usne. "Da, ali prvo ću te mučiti."
Nakon svojih reči, krene prema kući.

"Ne teraj me opet da te prebacim preko ramena!", vikne, te odmah krenem prema njemu.