Zvuk srca

15.deo

Nismo ulazili u kuću, ali smo bili na tremu ispred nje. Iako su postojale stolice malo udaljeno od nas, stajali smo navaljeni na ogradu. Gledali smo u daljinu i slušali tišinu oko nas. Tišina sa njom nije bila ni neprijatna, niti dosadna, već suprotno. Bilo je lepo sedeti sa njom i biti u njenom društvu. Pa makar ćutali.

Mada, ona je rešila da prekine tišinu. "Odakle ti moj broj?"

Njeno pitanje me je nateralo da se nasmejem. "Zar je bitno?"

Nisam znao šta drugo da kažem. Broj imam oduvek. Nisam brisao broj od kada sam ga memorisao, pre četiri godine. Ali ne mora to sada da zna.

"Kako nije bitno? Nisam ti dala svoj broj. A sigurna sam da nisi pitao moju majku. Ona ti ga ne bi ni dala verovatno.", kažem, a on se nasmeje.

"Zašto? Zar joj se ne dopadam?", upitao sam je radoznalo.

Ona teško izdahne i okrene se, te se nogama navali na ogradu iza sebe. "Ona bi odmah pomislila da se nešto dešava izmedju nas. Iako to nije tačno. A ne veruje da ljudi poput mene i tebe mogu uspeti zajedno."

Njeno objašnjenje me je nateralo na razmišljanje. "Poput mene i tebe?"

Klimnula je glavom i odgovorila. "Tebe koji možeš priuštiti bilo šta. Imaš sve. I mene koja ne mogu to. Jedva uspevamo i fakultet da platimo. Moja majka radi sve što može. Zato ću joj tokom leta pomagati. A verovatno i ja pronaći nešto. Misli da su to ljudi sa potpuno dva različita sveta."
Govorila je teško, a meni je bilo krivo. Ne iz sažaljenja. Znam da joj to nije potrebno.

Nisam znao šta da kažem, pa sam samo ćutao, medjutim ona je nastavila. "Pa odakle ti onda broj?"

Nisam mogao da se ne nasmejem. "Imam svoje načine, valjda."

Volim njen izraz lica. Posebno kada uspem u njoj da probudim osećaj radoznalosti i nervoze, jer ne dobija konkretan odgovor.

"Nećemo se vratiti dok mi ne kažeš."

I njenu upornost sam obožavao. "Meni odgovora. Više ću biti sa tobom."

Moje reči su je zbunile i opet je nastala tišina. Sve bih dao da znam šta joj se sada mota po glavi. Kakve misli. I da li one uopšte imaju veze sa mnom? Na bilo koji način. Da li razmišlja ikada kao ja? Da li ima iste misli?

"Mislim da treba da se vratimo. Moram da učim za ispite.", rekla je i prekinula tišinu, te me zaobišla i krenula ka autu.

Nisam mogao da je zaustavim pa sam samo krenuo za njom. Svejedno mi je bilo lepo ovih par sati provedenih ovde s njom.