Zvuk srca

67.deo

Leonora Carrington

Izlazim iz poslasticarnice sa blagim osmehom, jer su mi dali posao i krećem već od sutra sa radom. Ispunila sam jedan od cilja za ovo leto. Pronašla sam sebi posao. Uz to ovo je poslasticarnica u kojoj me je moj otac vodio. Čovek kog ja znam kso svog oca. Osobu koja me nikada nije izneverila. Jeste prećutao to da nije moj otac, ali se ponašao kao jedan i voleo me neizmerno. Za tu laž krivim majku. Njena obaveza je bila da mi kaže pravu istinu. Ali odlučila je da me laže cele dvadesetdve godine.

Ali okrećem novi list. Izbacila sam iz života osobe koje su me lagale i jedina osoba koja je i dalje uz mene je Camille. Osoba koja je stala na mojoj strani, jer zna da sam u pravu. Naravno to što je ona sa Michaelom ne utiče na odnos izmedju nas dve i neće.

"Reci da si dobila posao!", kaže Camille čim okrenem njen broj i pozovem je.

"Naravno da jesam.", odgovorim uzbudjena. "Od sutra krećem."

"Moraću doći na neki kolač.", izusti sa druge strane slušalice.

"Očekujem te.", kažem kratko, a onda sa njene strane slušalice začujem Michaelov glas.

Istog trenutka sam želela da podelim sa njim današnji dan, ali onda me sprečava misao da mi nije rekao ništa od onoga što sam trebala oduvek da znam.

"Čujemo se kasnije. Moram ići da konačno malo odmor. Ipak sutra krećem sa poslom.", rekla sam pomalo isprekidanog glasa.

Ona se složi sa mnom, zbog čega prekidam poziv i to je bio kraj našeg razgovora.

Moje razmišljanje se produbi u misao kako je jedna sekunda u jednom danu promenila sve. Jedan kratak trenutak, jedan treptaj i bum. Sve je odjednom drugačije. Shvatiš da su te bliske osobe povredile i to ti slama srce. A onda pokušavaju da se iskupe i poprave stvar. Nskon što sve unište. Gde su bili kada je trebalo da mi se kaže to? Kada je trebalo da razgovaramo o tome? Da rešimo sve bez problema? Nisu bili tu, jer su odlučili da me gledaju u oči i ćute - da ne govore ništa o tome. Možda nekada budem bila spremna da oprostim, ali nikada neće biti isto. Neću ih gledati istim očima kao nekada i definitivno neću imati poverenja u njih kao što sam imala nekada. Jer su izgubili poverenje kod mene. A to se jako teško stiče opet.

Kako sam koračala ka kući ugledala sam Erica. Oduvek sam znala da ga odgurnem iako sam znala za osećaje koje ima prema meni. Sada shvatam njegovu bol. A on ima ogromno pravo da me mrzi, jer znam taj osećaj. Požurim par koraka i stanem kraj njega. "Heejj."

On mi uzvrati istu reč kroz kratak osmeh. "Znam da me mrziš i imaš puno pravo..."

Ostatak nisam uspela da kažem, zbog njegovih reči. "Ko je rekao da te mrzim?"

"Povredila sam te.", kažem, a on se kratko nasmeje.

"Možda, ali svejedno koliko god to bolelo i dalje osećam isto prema tebi i ne mogu te mrzeti. Osobu ili mrziš ili voliš. A ja te ne mrzim Leonora. I ne mogu. Niti želim.", kaže i onda se samo rastanemo kada on skrene u ulicu, a ja nastavim pravo.

Njegove reči su mi se stalno ponavljale u glavi i terale me na veće razmišljanje. Šta bol radi ljudima..