Zvuk srca

86.deo

Kapljice kiše koje lupaju o prozor me teraju da otvorim oči. Ali se odmah u sekundi pokajem kada osetim bol u glavi. A svaka kap koja udari u prozor mi udara i u glavi. Zašto sam morala da popijem. Okrenem gkavu ka prozoru i odmah ugledam knjigu. Osmeh mi se ocrta na licu, ali kada se setim onoga nakon knjige osmeh mi pada i shvatam da je Colin pored mene. Pogled se prebaci na njega. Mirno je spavao, a disanje mu je bilo normalno i ravnomerno. Bio je i dalje u nekom snu.

Ne znam šta da radim. Definitivno moramo razgovarati. Moramo pričati o tome. O nama.

"Slatka si kad me gledaš tako.", rekao je i dalje zatvorenih očiju.

On ne spava? Brzo pomerim svoj pogled i ustanem iz kreveta. On me prati.

"Možeš me odvesti kući?", upitala sam ga, a on klimne glavom i odlazi u kupatilo.

"Imaš lek za glavu u fioci pored kreveta!", vikao je iz kupatila.

Zaobidjem krevet i otvorim fioku. U njij su bile svakakve sitnice, a medju njima i lek. Uzmem jedan i odlazim dole u kuhinju za vodu.

Nakon toga se vratim do sobe prekoputa Colinove i uzmem nešto od garderobe kako bih presvukla ovu haljinu. A onda se vraćam dole.

Ubrzo se u prostoriji pojavio i Colin. Nije bilo odela. Trenerka i majica.

"Biće nam potrebno ovo.", rekao je i podigao kišobrane u vis.

Klimnem glavo i krenemo zajedno ka izlazu. U prolazu ugledam klavir i glava mi premota događaje od sinoć. Pre nego što me misao uvuče celo, zvuk kiše me vraća. Kapljice koje udaraju i beton. Miris mokre zemlje se širi iz bašte, dok kiša zajedno sa suncem formira prelepu dugu na nebu. Obožavam ovakve letnje dane.

Colin raširi kišobran i stavi ga iznad nas dok ne vodi ka autu. Taj trenutak blizine je bio dovoljan da mi telo zadrhti. Otvara mi vrata, a ja ulazim u auto, a onda i on ubrzo nakon mene.
Tokom vožnje je bila potpuna tišina. Medjutim, presecam je kada ugledam da je promašio skretanje.

"Coline, moja kuća je ovamo.", kažem kao pobunu.

"Da. Jeste. Znam to.", izgovara skroz opušteno, kao da mu je svejedno.

Nisam ništa rekla već mu samo uputila premoran pogled. "Idemo na vikendicu."

Njegove mirne reči, a ja skupim obrve. "Gde?"

"Na vikendicu.", ponovio je, a ja prevrnem očima.

"Čula sam te i prvi put.", kažem, a onda nastavim, dok je on bio fokusiran na put. "Zašto idemo tamo?"

Moje pitanje ga natera da na mali trenutak pogleda u mene, pre nego što opet vrati pogled ispred sebe. "Vreme je takvo da je sada tamo prelepo. A i moramo da razgovaramo. Mada ti znaš i jedno i drugo."

"Dan pre tvog odlaska.", izustila sam tiho da samo ja čujem.

Naravno da znam. Poslednje večeri pre njegovog odlaska bili smo tamo, a dan je bio baš ovakav. Sunčan, dok kiša kvasi sve oko nas. A duga se proteže po celom nebu. Sećam se tog dana. Kao da je bilo juče.

Pre četiri godine

"Zar ću te uvek naći udaljenu od ostalih?", upitao me je, dok je sa rukama u džepovima izlazio iz kuće na zadnjem izlazu gde sam sedela i posmatrala kišu koja u daljini pravi krugove po jezeru i kapljice koje udaraju o nastešnicu iznad nas.

"Kada si ti tu, drugačije ne ide.", kažem, bez da usmerim svoju pažnju na njega.

"Znači bežiš od mene?", upitao me je, a tada ga pogledam i odahnem glavom.