Zvuk srca

77.deo

"Da Camille, dobro sam.", uveravala sam je preko telefona.

Morala sam reći njoj i Michaelu šta se dešava. A kako je kraj smene ubrzo se pojavio i Colin. U svom odelu izlazi iz auta i navaljuje se na isti dok gleda u mom pravcu kroz staklena vrata. Neka sam prokleta koliko me ovaj čovek zavede samo svojom pojavom. Izvrne misli i ne dkzvokhava6da razmišljam normalno.

"Moram ići. Javiću se kasnije.", kažem i izadjem iz radnje kako bih pruišla autu. Samo sam bez reči krenula što dalje od njega.

"Leonora.", zvao me je iza mene, ali nisam se obazirala.

Njegova majka je bila razlog zašto sam bila kod njega. Kako je njegova majka došla danas više ne moram da budem kod njega. Mogu ići kući.

"Leonora.", ponovio je i onda me konačno stigao.

"Idem kući.", rekla sam odlučno.

"Ali...", ne dozvolim mu da završi rečenicu prekinem ga.

"Nemam razloga da budem kod tebe više.", kažem, a on napravi zbunjen izraz lica.
"Danas se pojavila tvoja majka.", izustila sam, a u njegovom pogledu se stvori bes.

Bio je zbunjen, razjasnila sam mu.

"Molim? Šta je htela?", upita, a ja podignem obrvu.

"Kao da ne znaš. Želela je novac.", kažem, a nakpn kratke pauze nastavim. "I dala sam joj ga. Potpisala sam i sada je njen."

Njegovo lice je bilo nerazumljivo. Bes i zabrinutost. "Zašto me nisi zvala?"

Na njegovo pitanje teško izdahnem. "Došla je fino i otišla isto tako. Nije bilo svadje, nije bilo ničega."

"Svejedno si trebala da me nazoveš.", govorio je uporan.

Prevrnemo očima prenego što progovorim. "Coline. Mogu da se snadjem sama. Nisam mala devojčica. Drugo fizički me nije povredila niti je planirala. A psihički mogu da izdržim. Nisam slaba. Da jesam sada bih plakala zbog tvojih izdaja, a ne bih se stajala čvrsto na nogama i svadjala se s tobom. Ne treba mi Vaša ili bilo čija zaštita.", obrisim mu i namerno zadnju rečenicu kažem u trećem licu.

"Nisam nikada mislio da si slaba. Želim da te zaštitim, jer te volim i ne želim da ti se bilo šta desi.", rekao je tiše i nežnije što tera moje srce da treperi.

Već drugi put govori kako me voli. Nije da brojim. Medjutim, držim se svog stava.

"Zašto me nisi zaštitio kada si uzrokovao da moje srce krvari? Ne moraš da me štitiš od svoje majke već od sebe. Nije me ona povredila. Nije ona ta koja je naterala da se moje srce polomi i krvari. Ti si. Ti i tvoje ćutanje.", govorim, dok osećam kako mi klizi suza niz lice.

Zašto sada plačem? Zašto mu dozvoljavam da me povredjuje opet?

"Želim da odem kući. Ne želim da se igram igrica više. Stvarno mi je dojadilo. Želim da pustim srce da se oporavi.", kažem, a on ćuti i gleda me.

Spuštam pogled i zaobilazim ga, kako bih otišla svojoj kući. Obrišem suzu, za koju nisam ni znala da želi izaći. Ne znam odakle mi tolike suze. Već sam plakala i ne želim više da plačem. Dosta mi je toga. Dosta mi je suza.

Išla sam sve brže ka kući kako bih što pre stigla i legla u svoj krevet. Nadam se da ga neću vidjati par dana. Nemam više snage da se prepirem sa njim. Ne kada me stalno podseća šta je uradio. Moram srediti svoj život prenego što budem spremna da uopšte razmišljam o njemu. Ili nama. Ako mi postojimo još uvek.