Zvuk srca

54.deo

Ostavim telefon sa strane i onda sklopim oči. Da li je ovo realnost ili samo prelep san iz kog ću se ipak probuditi i stvarnost će me udariti u lice?

Otvorim oči kada začujem zvono na vratima. Camille.

Brzim koracima odem do vrata i otvaram ih. Camille sva vesela ulazi u kuću i gleda me.

"Pričaj sve. Sinoć sam mogla da vas vidim kroz prozor. Preslatki ste.", govorila je uzbudjena, a ja se smejem.

Prošle smo do dnevne i smestile se, dok ona nije prestala da priča. "I Michael mi je rekao kako si mu zaspala u rukama."

Samo sam klimala glavom na njene reči.

"I zvao je Michaela da bi te doveo ovde. A onda je ostao sa tobom."

Pričala je sva uzbudjena, a ja sam je samo slušala i potvrdjivala njene reči.

"Vidiš da i sama znaš sve. Ne moram da pričam.", kažem kroz smeh, a ona prevrne očima.

"Znam, ali želim da čujem sve to od tebe. Ipak se tebi desilo. I sve to je tako romantično.", rekla je, a ja se zavalim na naslon kauča iza mene.

"Camille.", izustim njeno ime.

"Hm?", promumla, dok čeka moje reči.

Teško izdahnem i progovorim dok gledam u plafon. "Ja sam se zaljubila. A možda je i više od zaljubljenosti. Mislim da ga možda i volim."

Odmah se uspravim kada začujem njen vrisak. Srce će mi preskočiti zbog nje.

"Jutros je bio ovde, ali je otišao. Ali na izlazu me poljubio u čelo i rekao kako će mi nadoknaditi što ne može da ostane.", ispričam joj svoje jutro ukratko, a ona je i dalje pod uticajem onog dela da ga možda volim.

"Vas dvoje ste par godine.", kaže, a ja je odmah ispravim. "Mi nismo par."

"Ali očigledno ćete biti.", kaže dok prevrće opet očima.

"Gde te vodi?", upitala me je, a ja slegnem ramenima zagledana u jednoj tački na zidu.

"Ne znam ništa. Samo je rekao da će se iskupiti.", odgovorim i pogledam u nju, a ona odmahne glavom. "Da li je rekao gde?"

Na njeno pitanje skupim obrve i pogledam je zbunjeno, prenego što progovorim. "Zar je bitno? Sa njim bih sedela i u tišini."

Govorila sam sva zanesena, dok nisam čula Camille pored mene. "Radila bi ti s njim mnogo više od sedenja u tišini."

Njene reči me nateraju na smeh. "Verovatno si u pravu."

Spustim svoju glavu u njeno krilo i misli mi odlutaju na njega.

"Drago mi je zbog tebe. Našla si savršenog muškarca za sebe. Sve radi za tebe. Mada oduvek sam gajila nadu za vas.", rekla je Camille posle kratke pauze.

Da li sam ga zaista pronašla? Da li je stvarno to on? Čim pomislim na to da je on taj za kog ću nositi belu venčanicu ili kako će on biti otac moje dece, moje srce dobija želju da iskoči iz grudi.
Ne znam da li to on, ali znam da želim da bude. Današnje jutro sa njim je bilo kratko, ali savršeno. Ujutru odlazi na posao, a ja ga čekam uveče da se vrati. Ta zamisao mi se vrti u glavi i dopada mi se. Ali to vreme bez njega me guši. Ako ga ne vidim više od jednog dana osećam se prazno i usamljeno. Potrebna mi je njegova blizina. Potreban mi je tu, kraj mene. Kraj njega sam opuštena i nervozna u isto vreme. Budi u meni neopisiv osećaj. Osećaj zaljubljenosti. Tera me da se svaki put zaljubim u njega iznova i iznova. Kao da osećaj koji imam nije dovoljno jak. Ali jeste, možda i prejak.