Zvuk srca

79.deo

Leonora Carrington

Teret mi padne sa srca kada ugledam da njegov auto nije na prilazu. Nadala sam se da će se ovih mesec dana nastaviti. Ali morala sam da pričam sa majkom. Zato sam i došla ovde. Zbog nje. Nikada nismo bile ovako dugo u svadji. A ja sam imala dovoljno vremena da razmislim o njenim postupcima. Ne opravdavam je, ali ne mogu ni da kažem da je nije bilo briga za mene. Sve što imam, imam zbog nje. I njoj trebam da se zahvalim što sam izrasla baš u ovu osobu. Ona me je tako odgajila. Mislim da sam spremna da joj oprostim.

"Hajde Leonora. Možeš ti to.", rekla sam sama sebi i teško izdahnula.

Osetila sam kako mi kolena klecaju. Mislila sam da dw ću svakog trenutka pasti. Ali naravno da nisam. Nervoza me tera na taj osećaj.

Krenem ka vratima i pokucam na njih. Nervoza me izjeda dok čekam da se vrata otvore. Noge klecaju, ruke se tresu, a pogled luta na sve strane oko mene. Nakon par sekundi se otvaraju i na njima je baš osoba koju tražim.

"Leonora?", rekla je, dok su joj se oči punile suzana.

Odjednom me je privukla u naručje, a ja sam joj uzvratila bez oklevanja. I nju sam ignorisala sve ovo vreme.

"Colin nije ovde.", rekla je kada smo se odvojile jedna od druge.

Odmahnem glavom i skupim obrve. "Ne želim njega da vidim. Ovde sam zbog tebe."
Moje reči izazovu iznenađenje na njenom licu.

"Mene?", upitala me je sa dozom radosti i straha u glasu.

Nije znala da li sam došla da još uvek vičem na nju ili ne. Ne želi da se stvar pogorša. Mada, imam osećaj da ne može biti gore situacije od trenutne.

Pusti me unutra, a onda se smestimo u kuhinji.

"Razmišljam već mesec dana o tvojim postupcima.", kažem, a ona klimne glavom.

"Razumem da si morala uraditi sve to. Možda nije pravi način, ali to je sada gotovo.", dodam i pogledam je.

"Nemaš pojma koliko mi je krivo zbog naše situacije. Nisam želela da saznaš ovako. Hodam po ovoj kući i mehanički obavljam poslove.", govorila je, a ja klimnem glavom.

"Nedostajaćeš mi mama.", izgovorim konačno ono što mi je na umu već danima.

Istog momenta je privučem u još jedan zagrljaj, prenego što dodam. "Nee mogu ti više biti ljuta. Nedostaje mi moja mama."

Na moje reči me je još više stegla. Kao da ću pobeći od nje ako me pusti. Ali neću. Stvarno mislim kada kažem da mi nedostaje.

Na kraju se odvojimo i pogledam njene suze. Obrišem ih i odmahnem glavom. Ona me uhvati za zglobove i prisloni ih svojim usnama. "Nemaš pojma koliko mi je žao, dušo." Govorila je sva u suzama dok sam ih ja brisala.

"Moje misli su svakog dana na tebi. Morala sam doći i rešiti ovo. A i uskoro je rodjendan. Ni jedan do sada nije prošao bez tebe. Koliko god godina imala ti ćeš mi biti potrebna. Da budeš ux mene tog dana i svakog sledećeg.", pričala sam kso navijena sa blagim osmehom na licu.

Ona je samo slušala kao i uvek. Potrebna mi je moja mama.

"Uvek ću biti tu, srećo. Nisam želela da te povredim, kćeri.", tepala mi je, a ja obrišem pobeglu suzu i uhvatim je za ruke.

"Nemoj. Došla sam da završim ovo mučenje.", govorim, a njene me reči iznenadjuju.

"Hoćeš li oprostiti i Colinu?"

Njeno kratko pitanje me ostavi iznenadjenu. "Ne."

A moj još kraći odgovor je iznenadio nju.