Zvuk srca

58.deo

Ona pogleda u pravcu dnevne sobe, a onda opet prebaci pogled na mene.

"Vaša majka je u dnevnoj sobi.", obavestila me je, a meni padne mrak na oči.

Šta će ona ovde? Da li je saznala da nisam preuzeo ništa sa Leonorom onako kako je ona planirala?

Prenego što uspem išta da kažem, ona opet progovori. "Pitala je za Leonoru."

Na njene reči teško izdahnem i pogledam ka dnevnoj sobi. "Ne brinite, rešiću ovo."

Odmah nakon svojih reči krenem ka dnevnoj sobi gde kraj kauča ugledam majku kako gleda kroz prozor.

"Čime sam zaslužio tvoju posetu?", upitam je i stanem kraj dela sa pićima gde dohvatim dve čaše.

"Zar nisi srećan što vidiš majku?", upitala me je, a ja se na trenutka okrenem ka njoj.

"Zar ne vidiš sunce radosnice na mom licu?" Sarkazam u mom glasu je nemoguće ne čuti.

Naspem sebi viski, a onda i njoj, dok ona ne prestaje da priča.

"Dala sam ti jedan jednostavan zadatak. Da li si nešto učinio po tom pitanju?", njeno pitanje me razbesni i tako želim da je zadavim, iako mi je rodjena majka.

Nasmejem se i uputim joj reči koje ona i želi da čuje, dok joj se približavam i pružim čašu, koju rado primi u svoje ruke.

Uzmem prvi gutljaj pića. "Rekla si mi da zavedem devojku, nateram je da se zaljubi i oženim je. A ti ćeš dobiti njeno bogatstvo. Zašto me ne pustiš da radim svoj posao?", upitam je, dok u jednom delu sobe ugledam Leonorinu majku koja samo sluša ovo, nemoćna da bilo šta uradi ili kaže.

"Ako tako dobro radiš posao, gde je ona?"

Moja majka postavi pitanje i otpije gutljaj svog pića.

"Upravo me verovatno čeka na mestu gde treba da se nadjemo. Ali zbog tebe moraću da smišljam izgovore.", rekao sam, pokušavajući da je uverim da sam na njenoj strani.

A pomisao da me Leonora čeka, a ja sam zaglavio ovde zbog svoje drage mame, me ubija. Ne želim da pomisli kako sam je ostavio da sedi tamo i čeka me, a ja se neću pojaviti. To bi je samo povredilo, a to je poslednje što želim. Trebalo je da imamo predivnu večeru zajedno u kući kraj moja, koju sam kupio samo zbog nje, zalazak sunca na plaži uz vino i stvaranja prelepih uspomena. Ali moja majka je odlučila da sve pokvari. Pogledam na sat i već kasnim. Prokletstvo. Pogledam u Leonorinu majku i zabrinuto odmahnem glavom, pažljivo dok me majka ne posmatra.

Moram joj barem poslati poruku da neću moći da dodjem. A pomisao da će biti slomljena zbog ovoga mene lomi još više. Njen sjaj će se ugasiti.

Uzmem telefon iz džepa i teškog srca otkucam poruku.

"Andjele, jako mi je žao, ali iskrslo je nešto važno i neću moći da dodjem. Pričaćemo sutra."

Srce me boli od pomisli da ona čita poruku i ispunjava je praznina i razočarenje. Ne želim da me mrzi. A i ja mrzim sebe jer ću ja biti razlog njene tuge. Ali ne mogu sada da je dovedem pred ovom gospodjom, koja sama sebe naziva majkom.