Zvuk srca

74.deo

Colin Foster

Izlazim iz njene sobe i stojim ispred njenih vrata, ali i mojih. Moja soba je odmah prekoputa. Bože ne mogu da joj se oduprem. Ta devojka će me ubiti. Svaki put me dovodi do ludila, a ja počinjem da gubim kontrolu s njom. Uradiću sve da naš odnos bude kao ranije. Koliko god da mi vremena treba. Neću odustati od žene koju volim. Znam da i ona voli mene. Dok stojim kraj vrata mogu čuti vodu iz kupatila. Ona se tušira. A slika stvorena u mojoj glavi ne pomaže. Odahnem glavom i udjem u svoju sobu kako bih se istuširao i presvukao.

•••

"Izvoli. Stigli smo.", govorio sam joj, a ona me gledala ljuto.

"Idem do firme imam sastanke. Ali stižem večeras po tebe.", dodam što je dodatno naljuti.

"Ne treba mi dadilja. Mogu da se nodim sa tvojom majkom.", kaže ona odlučno, ali i dalje idem po svom.

"Ne treba ti dadilja, ali svejedno ću biti ovde. Rekao sam ti. Nećeš me sprečiti da te zaštitim.", uputim joj uz provovirajući osmeh, a onda se nagnem ka njoj i moj pogled odleti ka njenim drhtavim usnama.

Na moje je samo prevrnula rečima. "Mrzim te."

"Da, da i ja tebe.", kažem sa osmehom nw licu, a ona ljuto ulazi u radnju i započinje svoj posao.

Ako misli da će se otkačiti od mene, grdno se vara. Ne odustajem tako lakoo. Posebno od nje. Potrebna mi je. Potrebna mi je poput vazduha. Ona je otkucaj mog srca. I potreba koja me održava u životu.

Pogledam je kroz staklo kako se pojavljuje u novoj uniformi. Prilazi onom momku sa kojim radi i pozdravlja se s njim, a onda oboje gledaju u mene kroz prozor radnje. Podignem ruku u vazduh kao znak pozdrava. Čak i na ovakvoj udaljenosti mogu da vidim kako prevrće očima što mi izmami osmeh.
Palim motor i odlazim u firmu gde verovatno već kasnim na sastanak. Ali kada je ona razlog kašnjenja nije me briga. Zaustavljam se ispred firme i izlazim, pružaju ključeve čoveku da parkira auto na mesto.

Ulazim unutra i na ulazu me pozdravlja jedna od radnica na recepciji, a ja se krećem ka liftu, kako bih otišao na sastanak. A u glavi mi je jedino želja da se ovaj dan što pre završi kako bih otišao po Leonoru i opet je video. Znajući da ću je bezbedno odvesti kući bez problema sa mojom majkom mi stvara mir. Pogledam na sat i shvatim da će ovo biti dug i naporan dan. Posebno se uverim u to kada ugledam punu salu za sastanke u kojoj treba da se pojavim. U kojoj je zapravo trebalo da se pojaviš pre deset minuta. A znam da ću tamo provesti više od polovine svog radnog vremena danas .